Увод
 

     Треба се одмах супротставити,  идејно, појединачно, групно, колективно, парламентарно  и ванпарламентарно, подмуклим заговорницима  одумирања и дезорганизације српске државе кроз регионализацију и децентрализацију, суштинску деконцентрацију власти и условљавану самодструкцију ка промовисаном пожељном ограничавању суверенитета, који оставља немоћним Српски народ на историјској ветрометини, без заштите и замирању сваког изгледа на на било какву будућност. У току је квинслиншко, поданичко извршавање налога преноса економских и државних функција на регионе као елементе нове тоталитарне западне државе поробљених народа и функционално испражњених традиционалних државних ентитета. Кроз промовисану општу декаденцију међународног правног поретка врши се промоција као цивилизацијске тековине «кооперативности» а стварно суштинског ропства западној федерацији. Ко се супротстави, следи му мера остракизама из новог поретка са неограниченим и некажњеним терором јачег, са рушењем културног идентитета и колонијалним подјармљивањем у пљачкашком походу на национална богатства.

     Промена политичког режима, националне оријентације, распродаја привреде и националног  богатства, гашење домаћих финансијских институција показало се као недовољно за ломљење кичме  Срба. У току је разградња матичне Српске државе, промена територијалне распрострањености и сабијање народа у ужи србијански резерват где треба да се одигра последњи чин урушавања и фрагментације губитком свести о целини бића, атомизацијом и прекомпозицијом појединачних свести у нови идентитет. Историјски резултати вишевековних процеса су доказ да «Српско питање» није само државно, грађанско, политичко, демократско у борби за више политичких права већ есенцијално колективно питање духа и културе, питање писма и језика, религиозног идентитета а пре свега очувања егзистенцијалне територије и физичког опстанка. За друге, спољне чиниоце «Српско питање» је геостратешко, безбедносно а за локалне супарничке колективитете, територијално и национално, пре свега борба задобијања и освајања туђег простора.

     Одговор нове интернационализоване «реалистичне»  и вазалне елите је пристанак  и сарадња  а не супротстављање  непријатељу па је резултат помирења са постојећим резултатима геноцида, заправо пут у нестанак колективитета.

     Из  садржаја предлога Статута и пратећих аката јасно се види намера и циљ  сепаратистичких завереника јер  су сами открили и показали шта  желе тражећи спољну помоћ за легитимизацију и легализацију новог статуса као услова грађанског мира. Независна држава Војводина је фазни локални пројекат, идеја и антисрпска творевина чији крајњи исход представља нужни чин отцепљења, како је показао пример Црне Горе као Српске «Спарте» тако показује и Војводине као Српске «Атине». Наравно, снага сепаратиста би била недовољна за реализацију одвајања Војводине да није  део шире стратегије, имплементиране кроз Устав из 1974 и реализован кроз сецесије бивших Република СФРЈ, као и одложених покрајина Србије, за који су потребни савезници унутар, мањине и нова демократска, антисрпска, квази елита, бивши комунистички аутономаши, спољна подршка суседа који купују оранице и фирме у Војводини и њихово поклапање са стратешким интересима САД, Немачке и Аустрије, Мађарске и Хрватске ради сламања Срба  преко разбијања матичне државе, гашења економије и промене културних образаца. Слаба Србија поново постаје поклич јаке ЕУ, САДа и НСПа, мир међу балканским народима територијално намиреним на штету отимања од Срба могућ је само уз податну клептократску, либералну  елиту и њихове декадентне лумпен сателите који прихватају сваку нову наметнуту реалност и не желе ни да покушају одбрану сем небитним терминолошким изменама.

     Трасирани пут системског смањења суверених права Срба, преузимања функција законодавне, извршне и судске власти што је услов  следеће фазе раздора а не развоја, различитог правног положаја «грађана и грађанки», уз дискриминацију и мајоризацију Срба као већинског и сувереног народа, са последицом да као целина не одлучује о својој судбини и заједничким историјским циљевима. Бити грађанин-ка Војводине постаје цивилизацијска привилегија јер пружа бржи пут у «Европу» који финасира и контролше сама ЕУ па закључење међународних уговора представља неопходну функционалну везу са заузимањем законодавне власти и елемента међународног субјективитета. Различити правни и економски поредак, развијеност и пропагирана «културна изузетност», као и брзина пута у Европу, постају темељ одвајања од матичне земље и народа.

     За  успоставу овог противправног стања  услов је Статут који се договорно  доноси те добија формални политички  легитимитет скупштинске посланичке већине и ако је суштински недемократски, без јавне расправе, противуставан и противзаконит садржајем аутодеструктиван јер ће из њега реализацијом задобијених надлежности настати нови поредак који ће својим функционисањем разарати целовити државно правни поредак Републике Србије и правити раздор у националном бићу   формирањем нове вештачке војвођанске нације. Стечено противуставно право «војвођана»  којим су умногоме изузети од вишег правног поретка и којим су стекли привилегован статус чини основ за даљу правну неједнакост грађана као основу изградње конкурентског државно правног поретка.
 
 
      Статут  као антидржавни и антисрпски акт

     Није  прошла ни годишњица самопроглашења лажне државе „Косова“ и противправног  покушаја отцепљења Аутономне покрајине  Косова и Метохије, а треба да се настави процес и озваничи почетак  краја Србије кроз утемељење противправног отцепљења друге покрајине „Војводина“ изградњом паралелног и конкурентског државног устројства као основом за даљу политичку борбу за успоставу више овлашћења све до међународно ослобађајућег конфедералног статуса.

     Терминолошке  измене Статута, појмовне збрке и пропагандистичке «оригиналне» преварне новотарије не могу сакрити политичко правни садржај овог формом подзаконског а садржајем уставно-правног акта као и апсурдне функционалности вишег акта- закона који служи нижем за његову примену. Дакле, законом се, имајући у виду целину уставних одредби, противуставно, и поред издвајања упоришног члана 172.става 2. Устава који предвиђа да се законом одређује која су питања од републичког, покрајинског и општинског значаја,  преносе 220 надлежности за његову примену, чиме је закон постао по садржају нижи акт и средство оживљавања нижег подзаконског акта, Статута који по слову и духу, по ономе шта се хоће њиме постићи стварно представља темељ изградње нове  државне организације и гашења друге на њеном једном делу. Члан 178.став 1.Устава предвиђа да централна власт може (а немора) поједина питања из своје надлежности поверити нецентралним органима док су чланом 183. Устава набројане области у којима покрајине могу (а не морају) да имају надлежности, али целина одредби, пре свега о извору суверености и владавини права, чл. чл1.,.2.,3.,  надлежности централне власти, 97,99,123,136,142,176 и 194. као и одредбе о  територијалном уређењу и аутономији, чл.176-187. Устава, његов  дух и изворни смисао очигледно није усмерен ка томе да за централну власт престану  и потпуно се делегирају есенцијалне централне надлежности, па ни оне за мање битне области, већ да се евентуално функционално пренесу у мери и потребном делу ради њиховог ефикаснијег извршавања на делу целовите територије, организоване и кроз две покрајине. Заменом форме и суштине, редоследа фаза прописаног процеса, правно техничким смицалицама, као и формалним терминолошким изменама, неће нестати непромењени садржај, већ ће се показати јасан циљ и политичка свест, као и континуирана намера доносиоца да отргне од себе што више и темељније надлежности и изгради свог супарника.Дакле, законодавци и статутарци су покушали да досегну и дају изглед формалне усклађености својих аката са правним и државнм поретком, ако већ материјалну својим садржајем никако не могу постићи. Надаље ће се сваки пренос  показати као погубан за преносиоца а за примаоца недовољан док не дође до логичног и политички предвидивог пуног државног капацитета.

     Сврха државе, као монополисте силе на целовитој територији је да искаже суверенитет народа, уреди државну организацију и правне односе утемељене највишим Уставним актом који је извориште непротивречног јединства и хијерарије правних норми, аката и целовите државне организације. Имплементирајући вирус паралелизма, конкуренције и сукоба јасна је намера да се изгради други државно правни поредак.Како за ту намеру нема нити може имати самоубилачку већинску подршку народа то владајућа политичка елита  под различитим идеолошким изговорима, цивилизацијским, евроинтегришућим и донаторским, а пошто је претходно урушила опозицију, монополисала парламент и цензурисала јавно иформисање, на недемократски начин,    недобијајући изборе на таквим програмским начелима и противно већинској вољи народа исказаној кроз референдумско доношење Устава,  мења облик државног уређења од просте државе (са две покрајине) ка равноправном «федералном» уређењу, као прелазном, а циљно, по исказаној мери и зачетим надлежностима, конфедералном уређењу. На делу је тиха, нижим актима, посебним (садржајно омнибус ) законом и подзаконским актом, суштинска промена Устава  и пучистичко дезавуисање суверене и већинске воље народа исказане на референдуму којим је усвојен важећи Устав.

     Коначно, противуставно донети Закон о  преносу надлежности и Статут «АПВ» стварно значи историјску промоцију нове Републике на тлу суверене државе, противуставном променом легалног система кроз криминалну разградњу јединственог државно-правног поретка. Али ни ова два поменута акта не могу се посматрати изоловано већ у правном садејству са другим правним нормама и актима, од којих се изузимају и мењају надлежности, Законом о националним саветима, територијалној организацији, локалној самоуправи, о својини РС, пензијском и инвалидском осигурању, образовању... и др., тј. правним поретком који је до сада имао другу сврху и уставну усаглашеност.

     Успостављена  правна мимикрија циљно прикрива стварање новог подељеног државноправног поретка са паралелним и конкурентским  делом и разградњу целовите државне  организације са утемељењем нове нације и њеним одвајањем од матице и централне власти као гаранта јединства државне организације и суверености Српског народа. Наступајућа државна дезорганизација кроз пренос надлежности централне на нецентралну власт у том обиму и садржају да изазове сукоб надлежности и нефункционалност противна је самој идеји децентрализације којој сврха није хаос, ентропија и распад целине.Тиме је државни организам оболео од аутоимуне болести којој нема лека до нестанка једне од два ентитета. Ако се у ову дуалну причу додају локалне власти, окрузи, региони јасно је какав галиматијас настаје у правном саобраћају и борба за задобијање више права и власти на својој сувереној територији ма како мала била, као и нефункционални, са становишта буџета расходи на увећану администрацију и њене материјалне трошкове (чл.8ст.3.Закона о утврђивању надлежности АПВ:Средства за вршење поверених послова обезбеђује Република Србија.) те индуковано усмерено незадовољство корисника који треба да трпе институционалну бирократску неефикасност и лошије одн.боље услове код суседа.( нпр.чл.53 Закона:» АП Војводина, преко својих органа, у области социјалне заштите, у складу са законом:1) уређује, у складу са материјалним могућностима, друга права у области социјалне заштите, већи обим права од права утврђених законом и повољније услове за њихово остварење, као и друге облике социјалне заштите ако је претходно у свом буџету за то обезбедила средства;»)

     Задобијена  широка овлашћења, административна, политичка, економско финансијска и културна над успостављеним мањком извора прихода основа су нових захтева за усклађивање, задобијање и финансијских надлежности и засебних спољних донација, све уз медијски притисак о пљачки развијене Војводине и отимању од стране колонијалног Београда и сиромашног југа Србије, као и ускраћеним правима Војводине која би боље располагала «својим новцима», а све уз пароле «Војводина војвођанима, Војводина ради а Србија(Београд) се гради, Војвођанска лисница у војвођанском џепу, пушка о рамену,... безбедност и полиција». Медијска манипулација багателисања уступака као минималних промена, застрашивање ако се не прихвате да ће бити као и са Косовом, задобијање „оправданих“ захтева, припремили су спиновањем јавно мењење за олако прихватање и неодупирање, све са дугорочним и судбоносним последицама по државу и народ.

     Идеолошко покриће за овај пројекат цивилизовања и адаптације на «средње-европске»  вредности представља неоспориви спољни услов за придруживање српског кандидата  кроз наведену аутономију и потпуну  регионализацију Србије, њеном даљом  фрагментацијом кроз мирну поделу на шест округа све под изговором постизања европских стандарда а ради прихватања очекиваних милости у виду донација, док се истовремено такав пандан у цивилизованим државама исте Европе, и западне и источне, не налази по обиму, као ни код других кандидата за придруживање, већ се попут БиХ намеће процес централизације одн. укрупњења овлашћења доминантне централне власти.

     Централна власт војвођанском парадржавном (јер  себе не може да издржава нити брани) и засебном еврорегионалном ентитету преноси елементе изворног субјективитета и државног суверенитета: територију,(чл.3) просторни план (чл.34) политички народ(чл.1.), референдум(чл.27 о територији и 47 о питањима из надлежности скупштине) симболе, грб и заставу(чл.9), статус правног лица (чл.2), законодавство( чл.19, чл.64. Статут «највиши правни акт», «Одлуке са значајем закона», подзаконске акте: «Уредбе, Одлуке, Декларације..» и чл.30 ст.1. доношење прописа за привремено извршавање републичког закона, потврђен чл.9.Закона), Скупштину - највиши орган и носилац нормативне власти у АП Војводини, (Члан 33.) извршни орган, покрајинска влада са председником(чл.47,49 противан чл.126 Устава), и управа (чл.60.. је самостална), елементи судске надлежности-предлаже мрежу судова (чл.34), Покрајинског омбудсмана (чл.61) међународна(међурегионална) представништва ( чл.16 уз додату сагласност Владе РС ) и међународно(међурегионално)уговарање, имовину,(чл.11 која се уређује законом али постоји као укњижена имовина АПВ) изворне приходе(порези, таксе, од имовине, из прихода јавних предузећа и установа,), финансије - буџет (чл.27 и 62, стопу сама одређује а врсту и висину закон, али постоји као буџет АПВ) развојна (народна) банка(чл.34),  Главни град - административни центар(чл.10 и даље остао у наслову и дефинисању уз одредницу адм.центар АПВ), културу, науку и академију наука(чл.17, противан чл.183 Устава), фондове(чл.27), просвету, рударство, јавно информисање, јавна предузећа, капитална улагања, робне резерве....(чл.29).... Све ово су обележја праве државности у уставној надлежности републике и тичу интереса и уређења целе државе уз омогућавање и међународне сарадње (чл.16) као дефинисаној засебној «демократској и европској регији». Законом о утврђивању (преносу) надлежности на Покрајину преузимају се и битне области, мрежа управне организације, јавна предузећа и установе (нпр.основно, средње и високо образовање, наука и технолошки развој, просторно планирање, регионални развој и изградња објеката, пољопривреда, индустрија, водопривреда, заштита животне средине, рударство, туризам, угоститељство и бање, саобраћај, здравствено осигурање, Покрајински фонд за пензијско и инвалидско осигурање, служба за запошљавање, социјална заштита, робне резерве, јавно информисање..правосудни испит и државни стручни испит...) и очекује запошљавање нових лојалних службеника егзистенцијално везаних за нову власт, све као расходне ставке Републичког буџета и кроз увећано финансирање свих грађана Србије за реализацију пројекта своје разградње.

     Ради се дакле, о преносу искључивих надлежности централне власти на регионални ентитет чиме се започиње свеобухватни процес самодеструкције државе, кроз постепено истицање захтева за више права и одговорности, жалбом на ускраћеност ширих европских могућности и нормираним неједнаким статусом и дискриминацијом грађана новог ентитета у односу на централне надлежности ка крајњем циљу успоставе пуне надлежности. Тиме се наравно не постиже декларисани циљ децентрализације који означава повећање ефикасности централне власти у домену за који сматра да се може боље обављати на локалном нивоу од нецентралних власти или територијалном организацијом самих централних органа на локалном нивоу а кога се суштински никада и не одриче нити губи преносом већ само поверавањем  надлежности док за то постоје пре свега разлози функционалности и економичности.

     Права суштина и циљ овог антидржавног и антисрпског акта открива се већ у првом члану предлога, сада последњом изменом, замаскираном, али са истом историјски ревизионистичком суштинском експликацијом у члану 1.одељка I. Основне одредбе, предлога, где се дефинише као „аутономна покрајина грађанки и грађана (у даљем тексту: грађани) који у њој живе, у саставу Републике Србије, настала на основу посебних националних, историјских, културних и других својстава подручја, као вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална демократска европска регија. Војводина представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора Средње Европе. Аутономна Покрајина Војводина (у даљем тексту:АП Војводина) је аутономна територијална заједница у Републици Србији.“ „a коначним предлогом од 11.11.2009.дефинише: Члан 1. Војводина је аутономна покрајина грађанки и грађана (у даљем тексту: грађани) који у њој живе, у саставу Републике Србије. Војводина је регија у којој се традиционално негују вишекултуралност, вишеконфесионалност и други европски принципи и вредности. АП Војводина је неодвојиви део Републике Србије. “ А предлогом Закона о утврђивању надлежности АП Војводине, чланом 3. ставом 3. истиче се да је „АП Војводина регија у којој се традиционално негују европски принципи и вредности.“ Дакле, и поред мимикрије првобитног текста, као израз политичког компромиса, и декларативним навођењем «да је у саставу Р.Србије»  суштина остаје иста, јер свим другим одредбама ( чл.4. „Носиоци права на покрајинску аутономију јесу грађани АП Војводине.“) дерогира ову, и наставља да противуставно, тенденциозно мења  дефиницију Устава о конститутивном карактеру целине Српског народа (чл.1.Устава), те се разводњава његова сувереност на делу територије и узурпира преносом  на нову политичку суверену  и привилеговану категорију на делу територије Србије „грађана и грађанки“, (члан 4.Покрајински органи, политичке организације, група или појединац не могу присвојити право грађана на покрајинску аутономију, нити успоставити власт у органима АП Војводине мимо слободно изражене воље грађана АП Војводине.) („Члан 5.Грађани АП Војводине самостално остварују своја права и извршавају своје дужности утврђене Уставом Републике Србије (у даљем тексту: Устав), законом, Статутом Аутономне Покрајине Војводине (у даљем тексту: Статут) и општим актима органа АП Војводине.Грађани АП Војводине своје право на покрајинску аутономију остварују непосредно, народном иницијативом или референдумом и путем својих сло6одно изабраних представника. “) И Статут(чл.3) и Закон (чл.4.ст.2) промовишу референдумско изјашњавање о територији, чиме прво уводе битан конституент суверене политичке нације и референдумску основу за друге надолазеће теме «од интереса Покрајине»(чл.47), и друго, тиме што за промену октроисаних «граница» територије Војводине треба да гласа већина од укупног броја бирача на територији Војводине, крше Устав Србије који познаје целовити политички народ који одлучује о питањима од општег интереса, а територија је у делу и целини баш заједничко питање, чак и уз противуставну измену Закона о територијалној организацији којим се уређује промена унутрашњих граница и територије само у задатим уставним оквирима. Наиме, овим би се изузузела од општег принципа Војводина и посебним регулисањем покушано да се законом легализује противуставно подзаконско-Статутарно решење. Наравно, увек остаје поред лажног формалног паравана противуставни пут успоставе и садржај ове правне накараде као и велеиздајнички циљ уставне и државне самодеструкције који  се не може оправдати никаквим правним конструкцијама у урушеној хијерархији правних аката.

     Настала покрајинска  сепаратистичка политичка  псеудо елита је заузела антидржавну и антисрпску позицију  са циљем да за себе интересно веже и изгради (ВАНУ)  инстант интелектуалну и културну елиту нове војвођанске нације, по истој матрици стимулисања некадашњег «југословенства» отимањем и мешањем српског етникума.

     На  делу је реализација разбијања националног и  културног идентитета унутрашње Српске већине, у примену се противуставно (чл.10.Устава) уводи латинично писмо за Србе(члан 26.ст.2.), чиме се легализује потискивање и политичко дезавуисање српског језика и ћириличног писма, а «прави» културни идентитет дефинише као културни круг  Аустро Угарске „Средње европе“ нове војвођанске нације са латиничним писмом. Није дакле, Србима војвођанима најближи свој матерњи, религиозни и културни идентитет и биће Српског народа.Овим је отворено указано да је била историјска грешка уједињење 1918-те, «европских» Срба са «балканским» Србима, коју кроз више фаза одвајања треба и исправити. Прво потенцираним културним раздвајањем, «политичком изузетношћу» борбом за економску и политичку самосталност уз подршку медија и интернационализовањем сецесије уз спољњу подршку. После усвајања Предлога ревизионисти могу да заиграју на гробу Србије „Радецки марш“ све са наследником заоставштине  Отом фон Хабсбургом. А које су темељне одреднице те изузетне «Аустро угарске културе» до потпуно уништење Србије и Српског народа, фрагментација и асимилација, анексија и прозелитизам католичке средњеевропске државе, па прихватањем такве парадигме „аутономна република“ Војводина постаје малигна антисрспка творевина са јасним одредницама пријатеља и непријатеља свог новосупостављеног идентитета.

     Декларисањем  Војводине као европске регије интегрисане чланством и уговорима у европски систем региона прелази се граница Устава Србије чија је то надлежност као државе, као и ЕУ као заједнице држава а не региона. Члан 3.Закона, подржава отуђујући концепт и изузетна регионална дефиниција:»као регија у којој се традиционално негују европски принципи и вредности, може бити члан европских и светских удружења региона». Додавањем субјективитета и изједначавање са државом Србијом види се и кроз закључење међународних-регионалних уговора у областима  из своје надлежности, уз омогућавање да буде члан регионалних, одн.европских и светских удружења региона..,(чл.16) (ово стоји без обзира на ст.4. унето одобрење од Владе Србије само за оснивање представништва, која ће се због спољњег и унутрашњег притиска ретко супротставити, а не и за сарадњу, закључење споразума и чланство Војводине) а чланом 29. уређује питања од покрајинског значаја које ће уредити самостално својим актом а не законом Србије.Цео концепт изградње конфедералног " и "равноправног"статуса открио кроз члан 28. Статута, (Члан 28.Међусобни односи републичких и покрајинских органа при извршавању закона и других републичких прописа заснивају се на Уставом, законом и Статутом предвиђеним правима и обавезама републичких и покрајинских органа и на њиховој сарадњи.Ради законитог, успешног и несметаног обављања послова из своје надлежности, АП Војводина може предложити оснивање Сталне мешовите комисије састављене од представника органа Републике Србије и органа АП Војводине.) којим се дакле, предвиђа међусобни однос, на основи правних аката и сарадње као и оснивањем „Сталне мешовите комисије“, делегације од представника органа Србије и Војводине ради успешног, законитог и несметаног обављања послова из надлежности покрајине, што устав Србије не познаје, а представља очигледну аналогију са разбијањем савезне СЦГ као изједначујући елемент конфедералности два подједнака ентитета. Чланом 67. ст.2. узурпирана покрајинска власт обезбеђује стечена «права»,  јер о предлогу за промену Статута одлучује Скупштина двотрећинском већином гласова од укупног броја посланика, док чл.  43.предвиђа да Скупштина не може бити распуштена за време ратног или ванредног стања, чиме се штити од могуће уставном предвиђене успоставе јединства државе чак у изузетним ситуацијама.

     Пошто се кренуло индуктивним путем, логично  је да ће се покренути поступак доношења и новог устава који ће бити усаглашен  са нижим актима и тиме накнадно конвалидовати њихову противуставност.

     Статут  као противуставни подзаконски  акт својим претенциозним садржајем  и начином доношења врши нелегалну  промену самог Устава Србије, јер  носиоци и поред јавне власти не могу и немају снаге да на уставан  начин референдумом и вољом народа остваре своје уставне намере, већ законима, подзаконским актима и нелегалним Статутом мењају уставни карактер државе а онда обезбеђују стечена права закивањем његове даље промене референдумском вољом дела народа а не суверене државотворне целине.  Узурпацијом стечене надлежности кроз више фаза уцена и заокружења нужно се клизи ка све већој и крајњој коначној независности као услову за задржавање «историјских и природних» права ослобођеног «европског» ентитета. Статут је правни основ и политички темељ за наставак политичког процеса стицања нових надлежности и проширивања освојених. Све време стајаће претња интернационализацијом и активирањем условљавајућим потенцијалом приступања ЕУ, Нато-у, одрицању од КиМа, продаји ЕПСа и другим темељним питањима.Процес разлагања је резултат разбијачких намера споља пројектованих а унутра подржаних од нелојалних, изрођених Срба и монолитних мањина које корист очекују од нестанка заједнице са Србима и успоставе нових облика управе у којима ће имати привилегован статус уз приклањање својим матичним државама.

     Статутом  је на делу  и озваничење националне поделе територије Војводине кроз интерно  административно заокруживање у  седам управних округа (чл.32), где  националне мањине добијају своје центре и националне савете као институције које штите њихова права све уз отварање процеса чишћења својих простора од дођоша и национално неподобних Срба. А кроз сразмерну заступљеност (чл.24), национални кључ,  у свим органима  и организацијама Покрајине и Националне савете (чл.25) са  пројектованим проширењем овлашћења,  и Саветом националних заједница (чл.40) као национално паритетног(15 Срби +15 мањине) горњег дома покрајинске скупштине са надлежношћу обавезног давања мишљења од непосредног или посредног интереса мањина, и « чланом 31. којим АП Војводина може покрајинском скупштинском одлуком поверити јединицама локалне самоуправе и националним саветима националних мањина обављање појединих послова из своје надлежности», добија се потпуна национална подела, договорни савез националистичких политичких елита, предност порекла над стручношћу, и родна резервација бирократских положаја која управо потенцира шовинизам уместо да сузбија борбу око ограничених ресурса. Обезбеђење територијалне аутономије и персоналне за своје колективитете ирођава се од изворне и стандардне културне аутономије за националне мањине и шири мегаломанију мањина кроз политику, администрацију, просвету, као и језичку, информативну и економску сферу. Очито је исти саморазарајући модел успостављен као и онај Уставом из 1974 године, те служи као основа за груписање и разбијање јединствене државе, што је доказ да страни центри моћи нису завршили процес дробљења и реконструкције простора Балкана. Слаба Србија - јака ЕУ, САД и НСП, док је мир међу народима могућ само ако су намирени са земљом прокажених Срба који су колективно ван међународног поретка, непрестано под санкцијама и условљавањима као «парије НСПа» по отвореној претњи Џ.Буша-старијег са почетка 90-тих година прошлог века.

     Успостављене  националне елите постају владари засебних поседа и група а њихова воља конститутивна за међунационалне договоре као услов опстанка и мира у успостављеној вештачкој творевини, уз непрестано изазивање подозрења и осетљивости око угрожених права те потенцирану самодеструкцију. Статут дакле, и у политичком и цивилизацијском смислу представља друштвено назадовање у односу на грађанску политичку заједницу и формирање изборне воље на другим основама а не политичког добра целине већ договарања уских и шовнистичких делова. Историјско искуство СФРЈ говори да је 50% српских акција  увек 49% због прорачунатог «богићевског» талога, по различитим основама и издајничком последицом, па и у новоформираној  паритетној конструкцији Савета националних заједница. Стварна је само утемељена неравнотежа у колективним правима, више политичких, изборних и институционалних права за националне мањине од Српске већине. Срби тако постају средство у рукама мањина које га усмеравају против себе и својих интереса.

     Децентрализација  Србије прикрива стварну деконцентрацију државне власти, увођење персонално-културне, територијалне, управне и економске и финансијске аутономије заокружених и солидарних националних група, повлађивање и индуковање њиховог национализма и центрифугалних колективних амбиција давањем права вета(обавезујућег мишљења на паритетној основи), као и персоналну и територијалну аутономију Мађара који добијају привилегован положај као национална заједница у односу на остале националне мањине,  добијајући разграничење кроз свој управни округ (Бачки,самостални са седиштем у Суботици а за остали део бачких Мађара кроз подељени у Сомбору) и колективно политичко изједначавање са Србима као народом унутар АПВ, што због малобројности не могу задобити у целовитој држави. Овакав статус представља платформу за очување стечених права и увећање моћи ка крајњем идеалу повратку целог војводства у Угарску или већ виђеној нацистичкој расподели суседним државама.

     У случају донетог Статута отвара се и питање равноправности осталих  мањина у остатку Србије који легитимно могу да траже једнака права као и пре свих остварних «права» Мађара, који добијају у овој фази заокружену територију и потпуну власт као припремљену референдумску основу за припајање матици.

      Мађари  јасно исказују своје амбиције кроз реализацију институционализоване територијалне и персоналне аутономије а тамо где су мањина очекују савез са владајућим демократама где би имали привилегован положај у мешовитој средини.Какав шовинистички став имају према Србима показују у свакој историјској ситуацији када задобију доминантан положај са отвореним геноцидним походима и насилном асимилацијом коју су спровели на територијама где су организовали своју власт и ни минималним политичким правима маргинализованих и већином асимилованих Срба у Мађарској као уосталом ни других мањина којима већ 68 година није дозвољено да имају заступнике у Парламенту Мађарске.

     Мађари  као «највећа» национална мањина подижу свој колективни статус ка изједначењу  са сувереним Српским народом  као колективитетом. Остале националне мањине под њиховим лидерством и инструментализацијом од својих матица и војнополитичког савеза прате их ради задобијања очекиване добити. На осећају историјске шансе покрећу се мањине да задобију привилегије, осећај величине и супериорности на туђој територији и међу већинским народом, споља подржани, политички, финансијски, економски, обавештајно и медијски. Истовремено се врши спиновање и преусмерење Срба у Војводини ка одвајању од матице, заостале и примитивне ка културној, богатој, европској средњој европи а стварно падање у руке  «Великој» Мађарској (од 64 жупаније отете од Србије, Румуније, Словачке и Украјине).Уосталом, премијерка Украјине одговара на захтеве мађарске мањине: «Никакве регионализације које подразумевају стварање нових политичких центара и парадржава не територији Украјине не долазе у обзир.То је кривично дело!» а Словачки члан владајуће коалиције Ј.Слота каже: «Жестоко лобирање Будимпеште у ЕУ и САД да њихови сународници у региону добију националне аутономије, први је од три корака за стварањем предтријанонске Мађарске.Други корак је регионализација, а трећи федерализација држава у којима Мађари живе»(Печат, бр.83 од 2.10.2009) Док лидер Мађара у Војводини Иштван Пастор поручује да је : «уверен у то да јачање аутономије Војводине и суштинска децентрализација и регионализација Србије јесу једини путеви превладавања свих предрасуда.Србија у Европи без граница, Европи грађана и регија, са аутономном Војводином-то је наш циљ. » !(Печат, бр.86 од 23.10.2009)

     АПВ Мађари ће свој округ-е, искорисити за стварање подправног поретка унутар Војводине, са изградњом институција  са другачијим предзнаком, променом топонима и имена улица, заустављањем кретања  и настањивања становништва те истеривањем  мањинских група са своје «суверене» територије. Свој интерес они и не скривају претећи интернационализацијом и отвореним мешањем у унутрашње ствари Србије тражећи реализацију процеса и објашњења од српског министра спољних послова. Мађарски великодржавни пројекат значи ревизију Тријанона и губитака због геноцидних похода на своје суседе, прво преко разарања најслабије Србије и стварања преседана а потом, када се стекну услови, Чешке, Словачке, Украјине  и Румуније, које су тренутно под заштитом истог геополитичког западног господара  а који свима великодушно дарује избагателисану и испарцелисану српску земљу.

     У међувремену истом аналогијом конституисања  СФРЈа врши се у мањем моделу поновно  заробљавање "уже Србије" кроз отварање пута колективног организовања мањина, институционализације даље регионализације и формирања других  ужих ентитета ("Санџака", "Шумадије"..) са захтевом за изједначавање права са оствареним војвођанима. Завезивање Србије кроз пројект регионализације и центрифугалних подјаривања општинских локалпатриота води коначном распаду Србије као државе и асимилацији и припајању региона у очуване суседне ентитете. АПВ формално правно конституисана антисрпска творевина, ограничавајући културна  и политичке права Срба којих је бројчано 70% на прихватљивих 50% гласова, кроз уравниловку националног кључа који даје право паритета мањинама и мотив за заједничко очување аутономаштва против уже Србије, а по осамостаљењу док АПВ дириговано траје. Аутономаштво даје незаслужене привилегије поткупљеним Србима као однарођеној политичкој елити нове нације, са задатком реализације тежње ка економичном смањењу паралелних централних функција услед њихове непотребности поред већ постојећих аутономашких. Војводина постаје и осигурач  у случају националног покрета Срба за ослобођењем и уједињењем, где стечена права мањина постају угрожена категорија коју споља треба заштитити, што је основа за интернационализацију њиховог питања и давања права на отцепљење  као и Албанцима на «Косову». На крају Србима остаје да пристану и трпе родну и културну неједнакост и неравноправност као трајно стање и основу изградње војвођанске нације које ће јачајући истаћи свој сепаратистички захтев за потпуном државности. Деконструкција Србије кроз даљу регионализацију где ће националне мањине, на успостављеном примеру, бити изједначаване са већином и таквом алхемијом српски народ на својој земљи остајати без суверене воље заробљен у више нивоа вилајета, развлашћен и мајоризован, окован не само нормама и вољом политичких представника већ и свешћу да је немоћан да предузме било шта на граници националног амбиса а да не убрза сам пад. Српском народу се обесмишљава свако постојање а уценама разара свест о могућности да уреди по својој мери правде  државу као и слобода да изабере своју судбину, а потенцира се да је примитиван, неспособан да се државотворно уреди и организује и да му је боље да се приклони другим способнијим и организованим заједницама. После потпуне дезорганизације и дезоријентације следи нестанак државе а тихи, поражени, неорганизовани и изгубљени остаци Срба као бескућници сами ће се добровољно расејати и асимиловати без наде за својом државом као условом опстанка као посебног и историјског народа, и «доказом» да не могу и не требају више никада ни да је имају уз гашење и последњег идејног, небеског прибежишта из кога се више пута враћао васкрсавајући своју државу.

     Неразумно је и неморално уверавати јавност  да једна заједница јача тако што  се неуједињује и несабира већ  поделама нестаје као организована народна сила, приказивати пропадање  као опште јачање, до самог разлажућег краја. Тврдећи да је добро за Србију, оно што је за друге и цео свет лоше, да  се слаби и растаче јасно говори о правим намерама носиоца завере и идеолошког опортунизма као и оних који их  ћутањем малограђански подржавају поткупљени малим користима у општем безнађу и сиромаштву.

     Из  показане намере, активности и историјских  последица којима се Србима забрањује  и одузима национална држава да би се намириле националне мањине очигледна  је геноцидна намера да Срби све  изгубе и препусте простор другима. Српском народу се отвореном претњом и уценом нуду дијаболични избор кроз наставак условљавања и терора или препуштање и нестајање у другим лојалним идентитетима  у којима ће бити осигуран бар појединачни физички опстанак.

     Закључак

     Данас је историјски погубна и политички неопростива свака пасивност и уз сва ограничења и слабости мора се покушати и поставити брана разбијању државе и фрагментацији народа доношењем противуставног и антисрпског Статута АПВ.

     Демократска странка као носилац статутарног пројекта и кохезивни фактор својих демонократских епигона своди себе на некадашни СКЈ и темпира распад државе после губитка власти када ће се и сама распасти, на ужу Србију и Независну државу Војводину. Лутање између крајњости говори о начелној неутемељености и правој природи споља инструментализованих властодржаца као и њиховој практичној користољубивој и опортунистичкој политици. Идеја ДСа да је могуће водити два паралена међусобно супротстављена процеса и у потпуности задовољити домаће мњење и спољне силе које су омогућиле мандат коалиционој влади како би их водили ка окончању задатих негативних процеса, дошла је до свог логичног и политичког краја пред кључним  државотворним питањем опстанка државе као организације и очувања свести о заједничким интересима које су својим манипулативним вођењем довели до провалије. Положај марионетске владе после усвајања антидржавног и антиспрског Статута АПВ је суштински ненародан и отворено противан егзистенцијалном интересу Српског народа.Обмана више није могућа причом о залагању за државу а њеним правним и фактичким разлагањем као што на видело излази и практично препуштање КиМа и лажно залагање за његово очување. Маркетиншке магле су развејане о бољем животу и запошљавању фактичким отпуштањем запослених јер уништена, непостојећа привреда не може да издржава државни апарат сем узимањем кредита и задуживањем земље. Једна политика је себе довела до краја претећи да са собом у бестрагију поведе цео народ.

     Положај СПСа који је ушао у савез подобних, послушних и поданичких странака западном савезу, оних које подржавају прозападну политику владајуће ДС у различитим степенима и варијантама двоструко је тежи јер је резултат како одрицања раније одбрамбене политике тако и саучесништва у погубним резултатима распродаје, растакања државе и народа од стране прозападног режима. Национални и идеолошки обрт и прелаз СПСа јасно се види у приступу статусним променама АП Војводине где од програмски претежно централистичке странке из периода грађења територијалне целовитости Србије постаје савезник својих дојучерашњих непријатеља, врши прелаз од државотворне странке ка ненародној политичкој странци пристајањем на политичко аутономаштво иза кога следи државни сепаратизам,  који је сама претходно рушила. СПС се дакле, залаже за "модерни" (сем за метрополе које су суштински централизоване) еврорегионализам као спољни модел прекомпозиције геополитичког простора и продора империјалних држава, који нема пандана у самој ЕУ. На крају ипак постоји неки континуитет политике СПСа када козметичке измене предлога Статута и Закона И.Дачић (Новости 12.11.2009) проглашава као победу над сепаратистима(којим? Предлагачима!?) у истом маниру као што је и С.Милошевић повлачење са КиМа проглашавао и величао као победу.

     Не  може се више скривати ко се за шта залаже, када владајућа коалиција жели да дезинтегрише и дискредитује своје политичке противнике, када се подржавају отпадничке фракције као осигурачи њихове политике, када се доноси нови рестриктивни пословник о раду Народне скупштине, ограничавају телевизијски преноси и цензурише јавна реч. Предузете радње припремиле су спровођење даљег разлагања државности Србије и омамљивања народа у наметнутом путу уништења, овог пута од домаћих слугу прикривених окупатора. Нико неће видети „ружне„ слике, чути „говор мржње ни прочитати критике режиму, када се буде наступало против владајућих антидржавних, недемократских и противнародних пројеката. Сугерише се да је лепше  гледати спорт и тенис и живети у блаженом незнању но себе излагати стресу и ризику стајања на бранику вере и нације. За разлику од прошлих времена данас нема отпора разбијене националне елите, САНУ, УКС-а, нема политички организованог ни институционалног противљења  дезинтеграцији отаџбине. Појединачне анализе и саопштења су без утицаја на власт и народ а бесплодне жалопојке медијски угушене легитимишућим изјавама председника државе и вођа коалиционих странака на власти као и оних умртвљујућих из пријатељске опозиције, која се вербално жали, а политички практично ништа не ради. Медијски иманипулисана народна маса доведена до парадокса да се саглашава са актима који је воде у пропаст све са олакшањем да треба још понешто учинити и сагласити се ради бољег живота. Идеологизација и медијска манипулација које судбински одређују да постојеће нема алтернативу, да не може бити другачије од прокламованог које је једино оптимално и реално доводе до апсурда да је отимање земље и сарадња са окупатором проглашено за врлину, лоповлук за способност, криза за погодност, кукавичлук за мудрост, ненормално за нормално, неморал за морал а болест за здравље. Народ је сугестијама увучен у самоубилачку матрицу да верује да ради у своју корист и кад је очигледно да му је све горе и да је на његову штету. Коначно одустајање од сваког отпора и борбе је одустајање од себе, апатична небрига за душу и тело, самоодрицање и самопорицање у прихватању смрти као избављењу од историјског безизлаза и свеколиког мрцварења. Али стварно, само ко се с вером у Бога, отргне црној апатији и одметне од „Јасеновачког пута“ има шансу да претекне и спаси себе и свој род, обезбеди живот потомака. За владајуће манипулаторе тежња за „бољим животом“ постала је само тема за изборна обећања и траје док се не добије мандат, а потом се са позиција власти нелегално и нелегитимно спроводи растакање државе, распродаја привреде, отпуштања запослених,  док их контролисани медији хвале као најбоље и једино могуће, реалне потезе, за цео свет прихватљивих вођа.

      Задњи је час да се на питању опстанка разлучи  ко је где и покрену запретене  снаге народа на борбу за самоодржање  против доказаних непријатеља који отворено раде против његовог егзистенцијалног и државног интереса.

      Сазрело је време одлуке јесмо ли за себе или против себе, јесмо ли пријатељи  својим непријатељима или смо  верни свом националном бићу и  темељном личном и заједничком интересу, данас је време слободног избора хоћемо ли да се отргнемо и променимо губитнички пут и почнемо да се избављамо у задатом земаљском нестајању.

        Србија, са своја два крила  КиМ-ом и Војводином, није само  правно питање, онај ко га своди  на то савезник је демонократа и користи исту тактику замајавања и противљења на речима уз препуштање без политичке борбе, помирења са «реалностима» које легитимишу постојеће, јер не дају никакву алтернативу ни могућност отпора злу. Исти ти ће касније прати руке туђим грешкама за које док је било време нису учинили ништа да их практично спрече.

      Постоји увек и други пут борбе за своје  интересе и опстанак матице и свих насилно отргнутих делова. Други  пут, слободе, преузимања судбине у  своје руке, антиглобализма, антиимперијализма, антиколонијализма, сарадње са слободним народима света, безбедносне неутралности, економског програма комбинованог јавног и приватног сектора и очувања домаћег тржишта уз заштитни социјални програм  што би све водило ка опстанку и јачању националне државе, економије и културе, а тај пут је реално могућ и животно потребан.

      Народ не сме нестајати у ћутњи, апатији  и саглашавању  са својом пропасти нисти сме добровољно лећи у намештену  Прокрустову постељу. Задњи је час  да се народ дигне на ноге, Скупштина блокира и питање противуставне разградње отаџбине са његовим протагонистима постави као историјско, национално и егзистенцијално питање. Треба покренути све преостале снаге да се сачува држава и народ.

      Обавеза је сваког да  се колико може укључи у борбу, праведну одбрану, и колективно и појединачно учини брану нестанку Србије. Једини практични пут је офанзиван, изборним рушењем ненародног режима, његових експонента и сателита који врше мимикрију у националном табору а стварно подржавају штеточинску власт, седећи на две столице и исчекујући исход повољан за себе а поразан по народ.Србија мора стати да би кренула, да би се зауставило растакање државе и очувала матица Српског народа. Мора се предузети иницијатива, позвати народ да сачува  себе и своју државу тако што ће се супротставити самодеструкцији и марионетској власти која разграђује државу да би се прилагодила задатим колонијалним захтевима фрагментације, децентрализације и поробљавајућим стандардима ЕУ, за шта није добила мандат на изборима.

      Пре или касније од српског карактера  Војводине неће остати ништа сем  имена као и „Косова“, а потом  ни од задњег остатка сужене Србије неће остати ништа, као ни од било каквог а камоли нормалног или бољег  живота  упропашћене већине.

      На  крају, свако опште питање је и лично, преиспитивања и пристајања на обмане и самообмане, питање сваке појединачне свести и савести, слободе избора, храбрости и одговорности за преузети пут. Сада када је ствар доведена до таквог нивоа очигледности никакво инфантилно избегавање и одлагање, окретање главе пред општом патњом и несрећом више није могуће, сем као лични избор ропства и  самозатомљења, бекства у земаљско и пропадљиво са трагичном последицом свеколиког кукавичког губитка. Изабрани пут борбе даје могућност и наду, отвара будућност и покреће снагу божанског саосећања, међусобне сарадње и помоћи у постизању радости заједничког и личног добра.
 

У Београду, 19.11.2009.године.    Предраг Лепетић


Извор: Устав  Републике Србије, од 30.09.2006.;

Предлог Статута  Аутономне покрајине Војводине 11.11.2009(www.skupstinavojvodin.gov.rs)

Предлог Статута  Аутономне покрајине Војводине 12.11.2009(www.nspm.rs)

Предлог Закона о преносу надлежности на Аутономну покрајину Војводину

06.11.2009(www.nspm.rs)