Беч Нојман: Србија је постгеноцидно друштво

То је био геноцидни режим, који је преко терора владао и манипулисао људима ОПШИРНИЈЕ...

Иницијатива за укидање аутoномије Војводине

Српски народни покрет „Светозар Милетић“, са седиштем у Новом Саду, основан је 2001. године,,, ОПШИРНИЈЕ...

Уставни суд оспорио и назив „Влада Војводине“

Уставни Суд Србије данас је и званично на свом сајту објавио образложење своје недавно донете одлуке о неуставности појединих ... ОПШИРНИЈЕ...

Банатски паори: Улазак у ЕУ уништава пољопривреду

домаће пољопривредне субвенције су вишеструко ниже од субвенција фармерима у већим европским земљама које извозе.... ОПШИРНИЈЕ...

Пајтићево закаснело србовање...

Предуго нема слоге у СНС-у око тога ко ће бити њихов покрајински лидер. Време годишњих одмора полако.. ОПШИРНИЈЕ...

Newsletter

Ако желите да путем електронске поште (e-maila) будете обавештени о важни догађајима, вестима, трибинама и акцијама пријавите се newsletter сервис сајта www.nemasale.rs. Newsletter је потпуно бесплатан сервис. Уколико будете.. ОПШИРНИЈЕ...

Анализе

„Европска Војводина“, која би се по сличном рецепту, било попут Косова или Црне Горе, одвојила од Србије, могла би изнова да регулише свој енергетски и имовински статус. Домаћим евроутопистима није важно што ће Војводина остати без дотока гаса, нити што.. ОПШИРНИЈЕ...

http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/426350autonomija.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/304677majska.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/427395ustavnisud_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/564970demo.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/923257srpski_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/769405newsletter.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/379436stepenice_amandmani_500x220.jpg

Држава Србија и аутономија Војводине

У времену свеукупне кризе Србије и изразите кризе српске државе заоштрене насилном сецесијом Косова и Метохије, до питања првог реда уздигло се поново и питање о аутономији Војводине. Владајућа партија, у настојању да одржи коалицијску хармонију, узбурканој друштвеној и политичкој сцени Србије придодала је и предлог Статута Војводине који је изгласан у скупштини Војводине, као нову врло моћну полугу даљих подела и сукоба. Тако је, дајући примат коалицијској формули за власт у држави и незасновано претпостављајући да тиме води стабилности, довела до нових нестабилности у држави. Уместо да предлогу Статута претходи расправа о уређивању Србије као државе и повезано с тим и о питањима аутономије, политиком свршеног чина дошло се до својеврсне блоковске артикулације политичких подела – за и против аутономије. На такав начин, у судбинским временима за Србију неодговорност власти и њена неспособност да рационално процењује и одмерава тежину појединих питања, начине у њиховом постављању и процедуре у њиховом решавању, доводи до даљих блокада државе и тешких онеспособљавања у њеном функционисању. Тако легитимна расправа и нормална сукобљавања и спорења о овом и другим важним питањима услед изостајања једне праве демократске процедуре губе неопходну нормалност и непотребно добијају ванредну значајност која  са собом носи опасности од дугорочног значаја.
Полазећи од тога да питање о аутономији Војводине спада у ред првих питања о држави Србији, његово трезвено сагледавање под налогом  тешких политичких прилика, али ослобођено од било чије политичке журбе  да се укњижи на његов рачун, било би више него потребно. Сагласно томе, да би се сагледали савремени основи аутономије, потребно је видети какви су историјски основи аутономије Војводине, специфичност  развоја те идеје и праксе и какав је њен значај у конституцији Србије као државе.
Идеја аутономије је изворно идеја Срба у јужној Угарској која је обележила готово целокупно раздобље деветнаестог века, не губећи свој значај ни данас. Историјски гледано, њој претходе гарантована права Србима на црквену и верску аутономију у тадашњем аустријском царству. Дакле, већ у свом заметку она се ослањала на освојени ниво заштите српског идентитета у угарском краљевству као саставном делу Хабзбуршког царства. Треба рећи да нису сви Срби били обухваћени концепцијом аутономије. Велики њихов део живео је у режиму тзв. Војне крајине установљене у другој половини шеснаестог века у циљу одбране царства од  отоманских надирања и освајања.
Револуционарне 1848. године ова идеја изведена је до захтева и потврђеног права Срба у јужној Угарској на аутономију која је добила свој институционални и територијални вид изражен у успостављању тзв. Војводства Српског. Ово право било је признато од Бечког двора у циљу придобијања Срба за борбу против Кошутове револуције која је претила рушењем царства Хабсбурга.
Мађарска револуција, као истакнути део револуционарне 1848. у Европи, није одступала од идеје о суверенитету народа. Међутим, признајући само један народ на територији Угарске, она је угрозила права свих других. Тај народ су били Мађари. Отуда се насупрот нади коју су могли разбудити револуционарни принципи код других народа у Угарској заоштрила потреба за одбраном њиховог идентитета и њихових права. Међу њима Срби су исказали висок степен самосвести и политичке зрелости и у одбрани свог идентитета истакли право на аутономију. Значи, аутономија као право на војводство изведена је из права на заштиту, институционалну и територијалну, српског националног идентитета и права Срба као индивидуа.
Већ у самом зачетку војводство као дар двора је тако територијално утемељено како би Срби у њему постали мањина. Тако је и нова војводска власт устоличена у Темишвару а не у Новом Саду. Поразом мађарске револуције и стабилизацијом власти Хабсбурга престала је да и формално постоји раније призната а никад истински остварена аутономија. Аустро-угарском нагодбом и преображајем царства Хабсбурга у Аустро-угарску монархију Срби су изгубили и формалне изгледе да буду признати као политички ентитет и у политичком смислу постали су део мађарске нације. Такав је био њихов статус све до краја постојања Аустро-Угарске. Наравно, и даље су се водиле политичке борбе у име права на пуни национални и културни идентитет,  па тако и око права на некад признату аутономију.Временом то право се уздигло до таквог стварног и симболичког значаја какав је већ одавно одбрана „хрватског државног права“ имала код Хрвата. Код неких у потоњој Војводини такав значај оно је задржало и касније када су нестале околности угрожавања и оспоравања етничког и културо-историјског идентитета Срба.
Конституционално позиционирање  Војводине у Првој и Другој Југославији било је различито. У Првој, Нови Сад се 1929. године уздигао до седишта Дунавске бановине којој је, примера ради, припадало и Смедерево. У Другој треба  разликовати два периода, период до Устава из 1974 године и период после њега. У првом периоду, који је био у знаку de facto унитарне, па потом федералне државне заједнице, положај Војводине је био тако одређен како би се што више допринело балансу моћи у односима, пре свега, три федералне јединице: Хрватске, Словеније и Србије. Наравно, у томе је и положај Косова и Метохије  такође био од изузетне важности. Аутономије су изведене као вид заштите права националних мањина (народности) и неких историјских особености ове две регије. Међутим, важну реалну потку имале су, пре свега, у тежњи да се смањи снага Србије. Отуда су биле и  идеолошки подупиране и као вид одбране од српског национализма и тзв. великосрпске хегемоније. Да је то тако види се и по томе што истоветни разлози у Хрватској нису довели до аутономија. Напротив, Далмација је постала  интегрални део Хрватске а Срби су добили статус конститутивног народа. У случају Далмације, а могло би се говорити и о Истри, превладало је становиште да унутар хрватског националног корпуса не може бити аутономија, а у случају Срба, наводно због њихових ратних заслуга, ступила је на сцену даровница о већим правима у односу на она која би добили аутономијом. То ће се показати у својој пуној истини неколико деценија касније када су са политичке карте Хрватске избрисани као народ.
Конституционализацијом покрајина као елемената федерализма, Устав из 1974 године је омогућио  и легализовао такав развој који је довео до фактички потпуног измештања покрајина из Србије и њиховог стварног статуса као државних ентитета. То је било потпуно очевидно како у функционисању Србије као федералне државе тако и у начину функционисања југословенске федерације.
Овако постављено право на аутономију с позивом на националне мањине и извесне историјске особености одређене територије које је исходовало државношћу постало је окосница свих потоњих захтева за аутономију. У случају Косова ескалирало је до оправдања и споља подржаног права на сецесију а у случају Војводине до права на обнову њеног федералног статуса у оквирима Србије, са свим могућностима које такав статус носи и може имати у одређеним ситуацијама.
Као што се види, идеја о аутономији Војводине доживела је радикалну промену. То више није идеја која се може позивати на заштиту српског националног идентитета и његово институционално и територијално обезбеђење.
У раздобљу Друге Југославије  право на аутономију легитимисало се заштитом националних мањина у Србији, успешно доприносећи слабљењу моћи Србије у односима са другим чланицама федерације и смањењу њеног утицаја на саму федерацију која је била подупрта монолитом идеологије владајуће партије.
Нестанком Југославије и после насилне сецесије Косова, аутономија се по први пут сучељава са Србијом као сувереном државом која у формалном смислу није више подређена неком вишем нивоу државног организовања. Данас се она све више поставља као захтев повратка  на решење из Устава из 1974. године. Уздигнута тако до својеврсног војвођанског државног права, у име аутономије се захтева такво преуређење Србије као државе које подразумева њену федерализацију. У извесном смислу, то постаје својеврсни притисак на Србију да се трансформише у неку нову Југославију, што, наравно, није могуће без даљег цепања Србије по старим или новим линијама поделе.
Имајући то у виду, суочавамо се са питањем о томе на шта може бити ослоњена прихватљива аутономија Војводине данас? Видели смо да се не може изводити из заштите српског националног и културног идентитета у Србији. Постоје и изузетне тешкоће њеног извођења из  права националних мањина у једној регији у којој огромну већину чине Срби. Евентуална територијализација тог права могла би водити само новим поделама унутар Војводине. Тако би само компактна територијална груписаност највећег дела Мађара као дела некад владајућег народа могла исходовати  неким новим видом територијалне аутономије унутар Војводине и Србије. Дакле, све су то озбиљне препреке родољубном прегалаштву радикалних заступника аутономије, популарно препознатљивих као аутономаши.
Да ли, ипак, њен донекле особени историјски идентитет може бити основ права на аутономију? Као једини преостали основ из корпуса традиционалних разлога за аутономију, он би могао бити окосница извесног вида аутономије али никако не и упориште права на федералну државност. Дакле, његов капацитет није такав да би могао подупрети суштинске интенције предлога новог статута Војводине послатог на потврду Скупштини Србије.
Питање о аутономији је једно од најбитнијих међу питањима о уређивању Србије као државе. Као такво оно се не односи априори непријатељски према држави Србији. Тиме што суштински чини упитним централизам као доминантни принцип у институционализацији српске државе, оно би могло послужити за разумно отварање питања о децентрализацији и постизање неопходног склада између централизације и децентрализације. Иако је сасвим извесно да радикални заступници аутономије теже нечем другом, а не аутономији, аутономија Војводине у принципу носи могућност рехабилитације вредности децентрализације упркос томе што постојеће искуство са аутономијом показује да се и у границама аутономије негује итекакав централизам.
Изузетно је важно данас да се брижљиво сагледа историјско искуство Србије као државе и посебно њено искуство са аутономијама, како би се реално одмериле све неопходне претпоставке рационалног конституисања српске државе као стабилне политичке заједнице у сложеном друштву као што је српско. Тим следом ваљало би добро промислити и све оно што би допринело повећању прихваћености Србије као државе која успешно оптимализује развојне могућности за све и сагласно томе могућности у удовољавању потребама људи и остваривању права њених грађана. Дакле, реч је и о потреби превредновања политичке традиције како би се могло одговорити савременим изазовима.
Сагласно томе, намеће се потреба за превредновањем принципа централизације и централизма. Неопходно је поћи од тога да залагање за централизам не значи и једино право опредељење за Србију као државу. Централизам је нужно нешто скромније вредновати. Потребно је рехабилитовати вредности децентрализације. Одређене функције државе свакако морају бити централизоване али неке друге дају неупоредиво боље резултате уколико су децентрализоване. Наћи праву меру односа између централизације и децентрализације био би задатак првог реда. У том циљу, ваљало би се окренути Уставу Србије и слободно надограђивати све оно што недостаје.
Поред критике аутономије преко критике «аутономаштва», потребно је подврћи критици и она традиционална становишта која у аутономији виде нешто опасно за државу. Требало би обезбедити таква померања у погледима на аутономију како би се аутономија видела као унутрашња компонента саме државе Србије, а не као нешто чиме се постиже удаљавање од Србије, а остварује као супротстављање Србији као држави. Посебно је то важно данас када поједини у Војводини за успорени ход ка Европској Унији оптужују Србију сматрајући да би Војводина сама неупоредиво брже могла да стигне до Уније. Неопходно је зато да држава Србија преузме иницијативу у подршци аутономији Војводине у оквирима генералног приступа регионализацији Србије.
Аутономији је потребно прићи са становишта њених позитивних вредности и ослободити је од било чијег политичког капиталисања и манипулације. Војвођанству треба прићи као могућем унутрашњем потенцијалу Србије који својим историјским наследјем у комбинацији српског идентитета и вековног средње европског искуства може користити развоју Србије. Такодје и «србијанство» треба ослободити од мисије јединог гаранта српске државе и отворити се за сва прожимања која струје из целокупног српског националног корпуса. Нешто израженију профилацију Срба српском средњевековном државом и немањићком традицијом требало би повезивати са нешто снажнијом профилацијом оних Срба у Србији који имају непосредније искуство са вредностима ослобађања и стварања модерне државе Србије. Све у свему, неопходно је активирање свих потенцијала комплементарности насупрот потенцирању минималних разлика проистеклих  из дугог пребивања појединих делова српског народа у различитим државним и правно-политичким аранжманима. Једноставно речено, потребно је отворити двосмерни саобраћај у међусобном разумевању. Предрасуде нису искључиво особина само једне стране у споровима око аутономије и изградње Србије као државе.
Посебно је значајно да се из актуелне кризе, појачане намерама појединих светских моћника и импулсима светске кризе, што пре изађе, из таквих подела које својом жестином угрожавају и минимум унутрашње стабилности. Важно је да се у што краћем периоду дође до такве националне стратегије која би омогућавала да се претњама даље дестабилизације Србије одговори неопходним минимумом националног јединства, које, нажалост, данас недостаје. Али не само то. Мора се зауставити неприхватљиво економско пропадање и свако друго пустошење значајних делова Србије са обе стране Саве и Дунава.
Полазећи од тога, актуелно је и дугорочно важно све оно што води стабилности и модерности развоја Србије и успешној одбрани њеног државног интегритета и суверенитета. Као изузетно угрожена држава она ипак не би смела да прибегне таквом решавању изазова ситуације које би фаворизовало примамљиве пречице и заводљиве обмане. Потребне су и вредности централизма и децентрализације, па стога и проналажење праве и продуктивне мере њиховог односа. Принципи аутономије и регионализације морају се повезати ради оптимализовања укупних потенцијала Србије као државе. Важно је да реалне претпоставке буду ослонац у опредељењима, и да не могу бити замењене било којом врстом измаштаног идеалитета или поништене због неких вредности за које се опредељујемо.
И Европа и држава Србија као пут у савремености  нису нешто виртуелно већ се успостављају и граде у стварности. Идеали су неопходни али оно што је мерљиво ваља мерити. Економске интересе треба учинити транспарентним и не прекривати их оним што им не припада. У питањима аутономије и регионализма они имају изузетан значај. Како их хармонизовати у утакмици за развој Србије и како развој Србије ослободити за нормалне потребе човека и грађанина, питање је пред којим смо. А у та питања спадају и реално утемељење и аутономије Војводине и изградња Србије као државе. У свему томе пред нама су и светско искуство, његове вредности и упозорења.

(Аутор је потпредседник и директор Центра за националну стратегију у Београду)
 
Коментари (1)
1 понедељак, 31 јануар 2011 00:21
Јужноморавац
Србија и сви њени грађани би МНОГО БРЖЕ изашли из кризе, када би се све странке и њихови лидери изјаснили за коју су од ТРИ опције:
(1).ПОСТОЈЕЋЕ стање да само Војводина (поред КОСМЕТа) има АУТОНОМИЈУ (тј независност) у односу на државу Србију, што је пут у оцепљење, који су зацртали комунисти Уставом 1974.г. (тзв "аутономаши", а у ствари сецесионисти).
(2). УНИТАРИЗАМ – укидање Аутономије и покрајине Војводинет, тј да поред ДРЖАВНЕ постоји само још ОПШТИНСКА власт.
(3).ПРАВИЧНА РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА- више покрајина, БЕЗ ДРЖАВНИХ АТРИБУТА , а КОСМЕТ специјални статус, з4.

ПОШТЕНИ и МОРАЛНИ грађани сматрају дав се Србија мора РАВНОМЕРНО РАЗВИЈАТИ, а то је могуће једино ПРАВИЧНОМ РЕГИОНАЛИЗАЦИЈОМ тј формирањем више покрајина БЕЗ ДРЖАВНИХ АТРИБУТА (то је хтео и Ђинђић) нпр :
1).Војводина са 2,0 милиона становника, 2).Београд 1,7 ,
3).ДРИНСКО-ИБАРСКА 1,4 , 4).МОРАВСКО-ДУНАВСКА 1,2 ,
5).ЈУЖНОМОРВСКА 1,4. 6).КОСМЕТ (специјални статус, з4). .
Свака покрајина би имала мали ПОКРАЈИНСКИ парламент од 50 чланова које бирају грађани (већински), од којих 15 иду у главни ДРЖАВНИ парламент, који има 100 (изабраних од грађана на државном нивоу – пропорционално)..
То значи 100 + 90 = Укупно 190 посланика.

Пошаљите коментар

Ваше име:
Наслов:
Коментар:

 


Анкета

Да ли ће усвајање статута побољшати економски положај грађана Војводине
 

Документи