Беч Нојман: Србија је постгеноцидно друштво

То је био геноцидни режим, који је преко терора владао и манипулисао људима ОПШИРНИЈЕ...

Иницијатива за укидање аутoномије Војводине

Српски народни покрет „Светозар Милетић“, са седиштем у Новом Саду, основан је 2001. године,,, ОПШИРНИЈЕ...

Уставни суд оспорио и назив „Влада Војводине“

Уставни Суд Србије данас је и званично на свом сајту објавио образложење своје недавно донете одлуке о неуставности појединих ... ОПШИРНИЈЕ...

Банатски паори: Улазак у ЕУ уништава пољопривреду

домаће пољопривредне субвенције су вишеструко ниже од субвенција фармерима у већим европским земљама које извозе.... ОПШИРНИЈЕ...

Пајтићево закаснело србовање...

Предуго нема слоге у СНС-у око тога ко ће бити њихов покрајински лидер. Време годишњих одмора полако.. ОПШИРНИЈЕ...

Newsletter

Ако желите да путем електронске поште (e-maila) будете обавештени о важни догађајима, вестима, трибинама и акцијама пријавите се newsletter сервис сајта www.nemasale.rs. Newsletter је потпуно бесплатан сервис. Уколико будете.. ОПШИРНИЈЕ...

Анализе

„Европска Војводина“, која би се по сличном рецепту, било попут Косова или Црне Горе, одвојила од Србије, могла би изнова да регулише свој енергетски и имовински статус. Домаћим евроутопистима није важно што ће Војводина остати без дотока гаса, нити што.. ОПШИРНИЈЕ...

http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/426350autonomija.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/304677majska.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/427395ustavnisud_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/564970demo.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/923257srpski_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/769405newsletter.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/379436stepenice_amandmani_500x220.jpg

Паланачка регионализација I



Србија је пуна лицемера

који иду унаоколо са шеширима
и извлаче зечеве из шешира,
а заправо хоће
да вам извуку новчаник из џепа.

Др Зоран Ђинђић (Време, бр. 627, 2. 1. 2003.)
 


Регионализација као жудња паланке да постане главни град

Чудо је у којој мери врх домаћег аутономашког покрета не промишља основне мотивационе факторе своје политичке акције. Раније сам навoдио како је суштински нихилистичка оријентација политичког врха домаћег аутономаштва, уз наопако схваћен појам либерализма,њих одвела дотле да животне силе овог покрета црпе из србијанских паланки. Ова „паланачка оријентација” војвођанских аутономаша би данас сигурно, веома занимала Радомира Константиновића[1]. Ласло Секељ би вероватно испитивао овај процес као наставак анархистичке методологије Титових наследника, који након довршетка дугог процеса распадања Југославије[2] доследно настављају Титовим путем, па се труде да разграде и саму Србију.


«Евокација» ероса уставне прошлости

У свему овоме је посебно упадљиво игнорисање опстанка структурних вредности система Титовог социјализма  међу аутономашима. Титоистичко наслеђе, наиме, никад није било предмет критичког преиспитивања аутономаша. Напротив, повремено смо били сведоци чудних излива нежности и разумевања, чак еротског[3] усхићења према „лику и делу друга Тита”. Ово је, тим пре, чудно пошто је управо Домоњи, својевремено (2005. године), говорио о могућности „територијалног разграничења” и о могућности „етничке поделе Војводине” између „српских и мађарских националиста” и „етничких миграција без крви”[4]. Уосталом, није ли у право Р. Константиновић навео да је „биологизам крајњи израз овог еротског ирационализма као неумитне унутрашње негације културе форме као културе рационализма[5]“?
    Аутономашка неспремност да се суоче с реалношћу импресионира, баш као и њихов паланачки регионализам


 Ми, војвођански Срби желимо да наше комшије, мађарске и било које друге мањине, неометано, равноправно и слободно остану у Србији где и јесу.  Међутим, игнорисање неуспеха приватизације, привредне катастрофе коју доноси криза, игнорисање титоистичких злочина над мањинама у Војводини, игнорисање сопственог нејединства и, најзад, игнорисање сопственог презира према „Србијанцима”, чиниоци су који се не помињу. Сву силу аутономашки покрет троши на потискивање неугодних политичких садржаја. Једном речју, аутономашка неспремност да се суоче с реалношћу импресионира, баш као и њихов паланачки регионализам - нови облик идеолошке парадигме, распаљене жудњом за обећаним средствима из приступних фондова ЕУ-е.

Уместо да се бавимо психолошким механизмом потискивања као политичким феноменом, (чиме су се исцрпно бавили теоретичари левице у другој половини XX века), боље да размотримо нешто друго. То „нешто друго” је југословенски начин „одумирања државе[6]“, развијен из програмског политичког циља кога је, на основу Енгелсових теза, темељно изложио В. И. Лењин[7]. У СФРЈ-и се, међутим, „одумирањем државе” стварало анархично стање, прикривано називом „социјалистичко самоуправљање”. Прво је шапатом „одумрло” начело централног планирања[8] на федералном нивоу, што је било основна парадигма модерног социјалистичког друштва. Затим је федерализована „целокупна привреда савезног значаја”, када је до априла 1951. године, извршен пренос надлежности у привредном управљању на федералне државе[9]. Педесетих и шездесетих година XX века је научно интересовање за проблематику одумирање државе било велико. Међутим, како је интересовање домаће науке почело да замире, одумирање државе је постајало суморна чињеница растућег практичног значаја у југословенској политици. Кад је нестало афирмативног интересовања за „одрумирање државе” у правној и политичкој теорији, појавила се Филозофија паланке Р. Константиновића које се бавило „нихилизмом”, „тамним вилајетом” и „ентропијом”. Насупрот томе, на Западу је феномен „одумирања државе” у Југославији баш тада помно проучаван, што се може видети у библиографији коју је користиоЛасло Секељ. Одумирање државе је у науци САД уочено још 1984. године као први циљ самоуправног социјализма[10]. Захваљујући научницима из САД, такође су нам на располагању докази да је овај процес под називом „самоуправљање”, уведен одозго[11]. државе је у СФРЈ-и заиста постало крајњи практични, формално одређени, а при том реално оствариви политички циљ. Око њега је успостављен последњи опште-југословенски консензус, формално изражен након низа друштвенх криза и њихових катастрофалних покушаја решавања. Уставом из 1974. године, у доба „када се најбоље живело” (на вересију), захваљујући страним кредитима, нарочито од ММФ-а.

    Уставом, највишим државно-правним актом је директно и изричито негиран сам појам државе

„Хистопатолошки налаз” са уставноправне „обдукције” СФРЈ-е

Данас на подручју бивше СФРЈ-е постоји развијена свест о томе да је пракса „одумирања државе” изазавала деструктивне последице[12]. Недавно су се, наравно незапажено, чак и неки домаћи публицисти сетили куриозитета самоуправне социјалистичке уставности, по питању Социјалистичких Аутономних Покрајина. Уставом из 1963. године (власти су га тада усиљено прозвале „Мајка самоуправљања”), Аутономне Покрајине у Србији су добиле слободу да самостално установљавају Друштвено - политичка већа, иако она Уставом нису прописана[13]. Ово право Републике у СФРЈ-и нису имале! Већа ДПЗ и ДПО су, у ствари, била политички корпуси дозвољених и партијски контролисаних облика грађанског удруживања. Њихова веза са анархистичким облицима удруживања јасно је била видљива у радовима Ласла Секеља[14]. Исти аутор је дао преглед развоја политичких односа који су представљали материјалне изворе југословоенске уставноправне деструкције[15]. Секељ је чак и изнео навод једног америчког научника који је у оквиру шире студије о „социјалистичком експерименту у Југославији”, давне 1969. године предвидео да ће се држава конфедерализовати[16].

    Упорни покушаји да се у Војводини уведе корпоративни „горњи дом” покрајинске Скупштине, само потврђује чињеницу да у Покрајини живи нада да се могу поново оснивати корпоративна тела (макар заснована на националном принципу). То је дубоко утемељено у титоистичкој традицији самоуправљања и одумирања државе

Уосталом, Уставом, највишим државно-правним актом је директно и изричито негиран сам појам државе, како савезне, тако и федералних
 
 
             Аутодеструктивни мотив на новцу СФРЈ
јединица, односно обеју САП. Државни карактер социјалистичких друштвено-политичких заједница, опстао је искључиво у релацијама фактичког стања власти као моћи физичке силе и међународног права. Упоредно право није познавало сличан концепт у овако развијеном виду. Још горе, Уставни амандмани из 1968. и 1969. године донели су Покрајинама статус удружености у Србију, у њима је установљена посебна врховна судска власт (укључујући и Уставни суд) и правосуђе. Професор Андрија Гамс је у вези овога директно изјавио да је: “концепција амандмана: историјски промашај - научна збрка[17]“. Ништа није вредело. Група научних радника, која се усудила 1971. године да изрази сопствено стручно мишљење о уставним променама (Андрија Гамс, Ружица Гузина, Стеван Врачар, Бранислава Јојић, Александар Стојановић, Данило Баста и Војислав Коштуница), уклоњена је из наставе. Уставним амандманима су Покрајине добиле право да доносе сопствени уставни закон. Право да имају посебан Устав, добиле су тек доношењем новог Устава СФРЈ-е 1974. године. Овакво стање је трајало све до 1989. године, када су донети амандмани на Устав Србије којима је Република Србија повратила своју републичку надлежност на читавој својој територији, укључујући и САП Војводину.

„Евродезинтеграција” Србије


Упорни покушаји да се у Војводини уведе корпоративни „горњи дом” покрајинске Скупштине, само потврђује чињеницу да у Покрајини живи нада да се могу поново оснивати корпоративна тела (макар заснована на националном принципу). То је дубоко утемељено у титоистичкој традицији самоуправљања и одумирања државе. Све почиње од Кардељевог уношења суштински анархистичких чинилаца у концепт домаће уставности, о чему је већ раније писано[18].

Паланачки „европејац” ће аутоматски у својој глави спојити представе „фонд”, „транзиција” и „регија” са појмом “донација” у једини смисао паланачког става о напретку: „даће ми паре да ја боље живим”

Иако су корпоративна тела у модерном уставном уређењу, такође, важна особеност фашистичког модела, ЕУ је резолуцијом о Војводини, из 2005. године,[19] управо тражила од СЦГ-е „да поново успоставе аутономију Војводине каква је била пре 1990. године“. Ову резолуцију је Европски парламент усвојио скоро консензусом ( два уздржана гласа). Још је тада представник ЕУ-е за спољну политику, Стефан Лене изјавио да је: „питање националне и територијалне организације Србије једно од великих отворених питања, тако да ће питање аутономије Војводине бити у средишту интересовања, нарочито ако дође до разлаза са Црном Гором[20]“.

Друга „шаргарепа” за Другу Србију

Пошто „питање Војводине”, очигледно, није својим отварањем успело да спречи продор Газпром-а у Југоисточну Европу[21], пошло се путем разградње читаве Србије регионима[22], да би се касније, „да се Власи не досете”, на темељу традиција одумирања државе, све заоденуло термином „еврорегионализација”. Традиционални пријатељи из ЕУ-е, уз све то, паланачкој Србији регионализацију сладе „шаргарепом” из „предприступних еврофондова”. Тако, на пример Луц Корбер из Ханс Зајдел фондације изјављује: „Приоритет је јачање целог региона и то је једно од тежишта ове фондације, чији циљеви су и подршка Србији у процесу транзиције и у изградњи и побољшању државних институција, како би она, заједно са осталим земљама западног Балкана што пре ушла у Унију[23]“. То што неко образложи како је и садашња „еврорегионализација” накалемљено решење на историјској традицији уставности из 1974. године[24], опсесивне евроутописте не може разуверити.  Српски сељак зна да се на коштуњаво воће не калеми биљка која расте из семенке. Али, паланачки „европејац” ће аутоматски у својој глави спојити представе „фонд“, „транзиција” и „регија” са појмом „донација” у једини смисао паланачког става о напретку: „даће ми паре да ја боље живим“.

    Пошто „питање Војводине”, очигледно, није својим отварањем успело да спречи продор Газпром-а у Југоисточну Европу, пошло се путем разградње читаве Србије регионима, да би се касније, „да се Власи не досете”, на темељу традиција одумирања државе, све заоденуло термином „еврорегионализација”

Доследност у сталном враћању на жудњу за одумирањем државе, по мери титоистичке праксе, сада се већ може пратити и кроз историју иностраног утицаја.  Тако рецимо, Мирослав Свирчевић наглашава везу британске спољне политике с уставним решењима из 1974. године. При том се осврнуо на уставни положај АП Војводине у Србији[25]. Један недавно објављени британски тајни документ[26] из 11. 4. 1943. године помаже нам да схватимо порекло чудно разједињеног устројства СФРЈ-е, али и модерне српске разједињености, све с данашњим напорима да се Србија „регионализује“.

Међутим, губити време чудећи се тајним политичким односима из далеке прошлости нема смисла кад је свима доступно и видљиво оно што је, према наводу једне стране НВО-е, јавно изнео Јанош Бугајски,[27] пре мање од десет година: „Нова држава може да се појави у средњој Европи и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини. На послетку, Војводина има једнако право на независност као Косово…[28]”

    Јануш Бугајски: Нова држава може да се појави у средњој Европи и с наступањем дезинтеграције Србије, Хрватска може ускоро да има шестог суседа. Први пут за много година, посматрачи и активисти се сада озбиљно слажу о будућој Републици Војводини

Није ли „пропасти српског царства” такође претходила једна врста „регионализације”? Уосталом, све ово је на сличан начин поновио недавно Радивој Степанов, позвавши се на стари међународни дипломатски извор: „Само сам покушао да упоредим уставне разлоге за давање суштинске аутономије Косову и за одузимање аутономије тог квалитета Вјводини. Сетите се да је још крајем августа 1992. године на Лондонској конференцији закључено да ће се грађанима Косова и Метохије вратити сва грађанска и уставна права и да ће се осигурати поштовање граађанских права становницима Санџака, па уколико се на то оглуше Србија и Црна Гора, Савет Безбедности ће бити позван да примени оштре санкције које ће водити њиховој потпоуној изолацији[29]“.

Наставак текста: овде
[1] Константиновић, Радомир: Филозофија Паланке, 1969.

[2] Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, РАД, 1990.

[3] Домоњи, Павел: Јосип Броз тито - чврст к… , мек тоталитаризам; www.autonomija.info , 4. 5. 2009.

http://www.autonomija.info/pavel-domonji-josip-broz-tito-cvrst-kurac-%e2%80%93-mekan-totalitarizam.html

[4] Бета: Расправа о положају мањина, Б 92,

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2005&mm=10&dd=14&nav_id=178426

[5] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године, стр. 110.

[6] Перовић, Мирко: Социјализам и одумирање Државе - теорија и пракса; Култура, 1959, Београд

Крбек, Иво: Одумирање државе; ЈАЗУ 1951, Загреб.

Лукић, Радомир, Д: Друштвени услови одумирања државе, Часопис архива за правне и друштвене науке, Vol XLVII, br. 1-2, 1960;

Горичар, Јоже: Одумирање државе као оснивача научног социјализма , Архив за правне и друштвене науке, Vol. 46, бр. 2-3, 1959.

Мандић, Олег; Постанак и одумирање нације (Библиотека монографија правних и других друштвених наука); Народне новине, Загреб, 1963

[7] Лењин, В. И; Класно друштво и држава, 1917.

[8] Moore, John H: Growth with Self-Management: Yugoslav Industrialisation, 1952-1975. Stanford. Hoover Institution, Press, 1980.

[9] Биланџић, Душан, Хисторија СФРЈ, Загреб 1985.

[10] Remington, Robin Alison: Yugoslavia. In: Teresa Rakowska-Harmstone, ed. Comunism in Eastern Europe. Bloomington: Indiana University Press; 1984.

[11] Rusinow, Dennison: The Yugoslav Experiment 1948-1974; Berkley and Los Angeles: University of Califotnia, 1977.

[12] Ђурић, Михаило. Смишљене смутње, www.hereticus.org

Ибраковић, Џелал: Крваво поскакивање за епохалним промјенама, Хабитус, 9-10, Хабитус, 2003 - 2004.

Јовић, Дејан: Југославија, држава која је одумрла - успон, криза и пад кардељеве Југославије (1974-1990).

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbija-u-ustavima/t8829.lt.html

[13] Шкрњић, Бојана; Богојев, Ивана: За Србију најбољи немачки модел демократије са јаким премијером и слабим председником; Борба, 5. 5. 2009;

http://www.borba.rs/content/view/5423/123/

[14] Секељ, Ласло, Студија о анархизму - студија о анархистичкој теорији, ЦДД, Загреб, 1981.

[15] Секељ, Ласло: Југославија, структура распадања, Београд, Рад, 1990. погл. „Три периода у начину функционисања СКЈ”, стр. 91-96.

[16] Wuchinich, Wayne S: Nationalism and Communism. In Contemporary Yugoslavia: Twenty Years of Socialist Experiment; Berkley-Los Angeles: University of California Press, 1969.

[17] Кљајић, Слободан: Кардељеве норме; Политика, 8. 10. 2006. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Srbija-u-ustavima/t8829.sr.html

[18] Ковачев, Душан: Војвођанско аутономаштво на беспућу, НСПМ, 24. 7. 2007-

Ковачев, Душан: Устав бирократске контрареволуције, НСПМ, 23. 9. 2008.

[19] Резолуција ЕП о Војводини доступна је на:

http://www.dshv.net/hrvatski/dokumenti/stav_ep_o_vojvodini.pdf

Подносиоци Резолуције о Војводини су: Дорис Пак, Жолт Бечеј, Сајмон Ковени, Бернд Поселт, Томас Ман, Паскуалина Наполетано, Ханес Свобода, Јан Маринус Вирзма, Чаба Шандор Табајди, Иштван Сент-Ивањи, Јелко Кацин, Андре Бри, Јонас Сјестед, Ерик Мајер, Роберто Мусакио, Бастиан Белдер и Адриана Боли Бортоне. Види: Лоби за сукобе; Вечерње новости, 3. 10. 2005.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=80326&datum=2005-10-03

[20] Терзић, Милко: Рецепти за српску пустињу, Српска политика, 12. 4. 2008; www.srpskapolitika.com

[21] Ковачев, Душан: Велика светска гасна игра у Војводини, НСПМ, 24. 10. 2008; www.nspm.rs ,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/velika-svetska-gasna-igra-i-vojvodina.html?alphabet=l

[22] Ковачев, Душан; Велики транспорт аутономаша преко Мораве; НСПМ, 12. 3. 2009, www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/veliki-transport-autonomasa-preko-morave.html

[23] Регионализација предуслов уласка у ЕУ, Студио Б, 15. 6. 2009; www.studiob.rs

http://www.studiob.rs/info/vest.php?id=39143

[24] Свирчевић, Мирослав: Наставак уставне алхемије, НСПМ, 10 . 6. 2009; www.nspm.rs ,

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/nastavak-ustavne-alhemije.html

[25] Свирчевић, Мирослав: Британска спољна политика према Југославији 1941-1944 - основни извор југословенског устава од 1974; НСПМ, 12. 4. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/britanska-politika-prema-jugoslaviji-1941-1944-osnovni-izvor-jugoslovenskog-ustava-od-1974.html

[26] The Basis of Policy for Yugoslavia, PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938

[27] http://www.csis.org/index.php?option=com_csis_experts&task=view&id=122

[28] Janusz Bugajski, Тhe republic of Vojvodina; Center for Strategic and International Studies, Hungarian American coalicion, june 2000.

www.hacusa.org/newsletter/2000/june2000.doc

[29] Сејдиновић, Недим: Војводина ће бити држава, 10. 11. 2008; http://www.nedimsejdinovic.com/?p=418
 
Коментари (3)
3 четвртак, 23 јул 2009 14:46
Aleksandar Ratkov
Zašto nije objavljen i nastavak teksta... ili treba tek da bude gotov?
2 четвртак, 23 јул 2009 12:14
Vanzemaljac
Ovaj komentar pre mene (zbrka u glavi ili) je inkarnacija Druge Srbije,nemaš argumenata vrši difamaciju i dezavuiši znanje ljudi.Već su oni prepoznatljivi po svojoj retorici,g.Kovačev je jasan a ovom drugosrbijanacu preporučujem na novi kurs NVO i otvoreni(promaja) univerzitet,kako ono ide za početak: Blut und boden...!!! Asocijacija...!!! To je automat a ne čovek!!!
1 понедељак, 20 јул 2009 20:27
Luka
Kakva gomila nepovezanih stvari... Ocigledno ovaj novinar ima pravu "balerinu" u glavi. Mozda bi jedna kafa dobro dosla...

Пошаљите коментар

Ваше име:
Наслов:
Коментар:

 


Анкета

Да ли ће усвајање статута побољшати економски положај грађана Војводине
 

Документи