Беч Нојман: Србија је постгеноцидно друштво

То је био геноцидни режим, који је преко терора владао и манипулисао људима ОПШИРНИЈЕ...

Иницијатива за укидање аутoномије Војводине

Српски народни покрет „Светозар Милетић“, са седиштем у Новом Саду, основан је 2001. године,,, ОПШИРНИЈЕ...

Уставни суд оспорио и назив „Влада Војводине“

Уставни Суд Србије данас је и званично на свом сајту објавио образложење своје недавно донете одлуке о неуставности појединих ... ОПШИРНИЈЕ...

Банатски паори: Улазак у ЕУ уништава пољопривреду

домаће пољопривредне субвенције су вишеструко ниже од субвенција фармерима у већим европским земљама које извозе.... ОПШИРНИЈЕ...

Пајтићево закаснело србовање...

Предуго нема слоге у СНС-у око тога ко ће бити њихов покрајински лидер. Време годишњих одмора полако.. ОПШИРНИЈЕ...

Newsletter

Ако желите да путем електронске поште (e-maila) будете обавештени о важни догађајима, вестима, трибинама и акцијама пријавите се newsletter сервис сајта www.nemasale.rs. Newsletter је потпуно бесплатан сервис. Уколико будете.. ОПШИРНИЈЕ...

Анализе

„Европска Војводина“, која би се по сличном рецепту, било попут Косова или Црне Горе, одвојила од Србије, могла би изнова да регулише свој енергетски и имовински статус. Домаћим евроутопистима није важно што ће Војводина остати без дотока гаса, нити што.. ОПШИРНИЈЕ...

http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/426350autonomija.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/304677majska.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/427395ustavnisud_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/564970demo.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/923257srpski_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/769405newsletter.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/379436stepenice_amandmani_500x220.jpg

Паланачка регионализација II

Врло рано су руски аутори говорили да је „анархизам” једини аутентични руски политички покрет, али и да потиче из врха друштвене елите[1]. Морамо бити свесни да није захвално тражити паралеле српском или југословенском анархизму, пошто се он добро прикривао под разним другим именима. Ипак,  „Савезна држава” као федерација установљена „одозго”, а представљена као слободно удружење „совјета” или Народно-ослободилачких одбора, јавила се најпре код Руса, а затим и код Срба. Наравно, наметнута је револуцијом. Уставни поредак је политичку организацију оба друштва довео до конфедерализма. Најзад, после распада суштински конфедералног СССР и суштински конфедералне СФРЈ-е, почео је процес федерализовања преосталих државних творевина које су остале сразмерно „велике”. Русија је већ уставном реформом у доба Јељцина федерализована, док је Милошевићев „Жабљачки устав” створио двочлану федерацију чије су федералне јединице „делиле суверенитет” са федералном државом. Распад „функционалне федерације” СЦГ-е, 2006. године, Србија је успешно искористила да преуреди сопствено уставно уређење и постане унитарна држава, децентрализована општинским самоуправама и двема Аутономним Покрајинама.

    У медијској спекулацији се сада користи и израз попут “права (некад кажу и уставног права) регије на аутономију”, а грађани се убеђују у то да је Србија “асиметрична држава”. Док је прва конструкција сасвим непостојећа, друга је политичка, па као таква уноси збрку, јер се нетачно представља као могући модел децентрализације.


Међутим, након проглашења косовске „независности”, ствари у Европи и осталом свету кренуле су мимо међународног права (посебно прописа ОЕБС и ОУН). Након избора 2008.године, у Србији се изненада повела медијска дебата о статусу АП Војводине која је игнорисала Устав Републике Србије. Најпре су почеле медијске спекулације о статусном положају АП Војводине, затим о „праву регија на аутономију[2]“, да би се дошло до теме „регионализација Србије[3]“. У медијској спекулацији се сада користи и израз попут „права (некад кажу и уставног права) регије на аутономију“, а грађани се убеђују у то да је Србија “асиметрична држава[4]“. Док је прва конструкција сасвим непостојећа, друга је политичка, па као таква уноси збрку, јер се нетачно представља као могући модел децентрализације. Овако срочена симулација федерализма јако распаљује машту „лидера” наших самоуправних паланки, тако да почињу да захтевају права мимо или упоредо оних која  већ остварују у складу са законом, на нивоу локалне самоуправе[5]. „Асиметрична држава” је, наиме, научна творевина политичке, а не уставноправне науке. Самим тим она није логички упоредива са уставноправним начелима, јер није једне природе са њима. Опасно је, међутим, што поменута конструкција политичке науке наликује на уставноправну концепцију „Асиметричне федерације” која већ постоји у Европи (СР Немачка). Србија није федерална држава што Немачка јесте и њихово уређење се не може поредити, баш као што се не могу поредити Бог и шеширџија. Додуше, у паланачкој свести жаби нико не може одузети аутономно право да и она буде поткована. Управо у том смислу је могуће протурање федерализма у асиметричну логику српских паланачких „регионализатора”.[6]

 

   Опасно је, међутим, што поменута конструкција политичке науке наликује на уставноправну концепцију „Асиметричне федерације” која већ постоји у Европи (СР Немачка). Србија није федерална држава што Немачка јесте и њихово уређење се не може поредити



Лаковерност у обећане „евродонације“, по основу развоја регионализације, паланачкој идеологији су материјални извор (револуционарног) уставног права, пред којим ће сасвим игнорисати позитивно право. Уосталом, у паланачком јавном мњењу је већ створено сумануто уверење како је „Србија потпуно централизована држава“, иако сви њени грађани имају право да учествују на изборима за локалну самоуправну власт на општинским изборима, о чему постоји и посебан закон и непрекинута историјска пракса, од древног доба које сеже давно пре ослобођења Србије од Турака.

Рибарчета сан

„Одумирање државе” је, дакле, домаћи облик анархизма, погубно начело државно-правне деструкције с којим се неуспешно носимо деценијама. Одумирање државе је  проблем генерација, који као гориво користи домаћу неслогу и нереалне амбиције народног карактера. Одумирање државе се код нас увек јављало у помодним облицима налик на „научне моделе”, идеолошки, организационо и финансијски везане за пријатељске и непријатељске утицаје из иностранства. Било да је одумирање државе имало политичку форму анархизма, уставни облик федерализма, конфедерализма, федерације ентитета, државне заједнице, аутономије или регионализације, увек се радило о једној истој појави.

Дубоко урођено народно неповерење према дисциплини јавног поретка, код нас је лако мобилисало домаће паланачке страсти против државе. Паланачка идеологија је понудила варљиву алтернативу - аутономно друштвено удруживање које би се супротставило грађанском друштву, с амбицијом да уништењем апстракције града, паланка постане главни град. Све у циљу да паланачки политички квазисубјект постане „урбан” да се не би осећао као „сељак”. Живи пример нам је однос паланачког менталитета Новог Сада према Београду, о чему је јасно сведочио Ласло Вегел[7].

Хетерономни поредак сопственог државног права, наше јавно мњење лако доживљава као непријатељски. По својој суштини паланачка, идеологија одумирања државе сматра да носи суверено право волунтаристичке промене, тумачења, и избора када ће јавном праву дозволити да буде примењено, а када не. У ствари, овако паланачки менталитет доживљава данас појам демократије. Формални основ за примену паланачког волунтаризма је револуционарно медијско проглашење прописа „нелегитимним”. Утилитаристички принцип поштовања нелегитимних норми изразио је јасно пок. Зоран Ђинђић: „Ми ћемо поштовати закон, али немојте мислити да ћемо поштовати Милошевићеве законе ако нам они не буду одговарали“. Такође је, критикујући политичког супарника изјавио: „Добро је позивати се на уставност и законитост, али то не би требало чинити селективно[8]“. Изјаве на први поглед делују противречно, ако нису протумачене системски, у контексту сукоба „легитимиста и легалиста”, из доба политичкког раскола након 2001-2002. године. Ђинђић је доживљаван као идеолог „легитимизма” и критиковао је „легалисте” за њихову наводну недоследност. Али, далеко од тога да је Ђинђић био паланачки идеолог.

 

Захтев за одумирањем државе код нас се компликује појавом економске кризе, јер се тада осећа највећа потреба за патернализмом Запада. Ово је утемељено у домаћем политичком васпитању нашег „друштва”, брижљиво негованог и васпитаног у доба титовог самоуправљања, како би остало заувек инфантилно



Мноштво примера анархичних схватања државног уређења, пружа нам управо данашњи „процес регионализације”. Опет инициран аутономашким очајним покушајем да нађу савезнике за своје немогуће дело[9], процес одумирања државе, под називом „регионализација”, поново је активиран у Србији. Српско одумирање државе захтева да „добра” дифузна аутономија паланки надјача „зли” хетерономни поредак, сугерисан у виду психолошке конструкције зване „високо централизована земља[10]” којом се управља  из Београда[11]. Са овим савременим императивом одумирања државе, интелектуално се слаже „Друга Србија”, и то се може пратити преко „мондијалистичког” круга преображених „српских либерала[12]”  до времена самоуправљања.

Захтев за одумирањем државе код нас се компликује појавом економске кризе, јер се тада осећа највећа потреба за патернализмом Запада. Ово је утемељено у домаћем политичком васпитању нашег „друштва”, брижљиво негованог и васпитаног у доба титовог самоуправљања, како би остало заувек инфантилно. Исто се већ десило почетком шездесетих година, када је економска криза, изазвана животом на вересију решавана тако штоје одумирање државе проширено опсежном друштвеном реформом из 1965. године[13]. Тада су пионири гледали како старије генерације „стичу” и „зарађују” оно што се звало „друштвени доходак”, који је у највећој мери био прерасподељени кредит ММФ-а. Сада се он, уз нове „аранжмане”, наплаћује генерацији „младог поколења”.  Данас су потомци „младог поколења” добро подучени  како је одумирање наше државе једино за шта је тзв. Запад увек и сигурно давао „зајмове и кредите у доба Друга Tите“.

 

   Малигни процес тиме долази до свог краја. Кад се паланка једном одвоји од града, њено „друштво” ће коначно морати да се суочи са собом, односно са тиме да ће и само одумрети



Сукоб дифузног друштва с државом вероватно вуче корене још из недогледног доба отоманске окупације и сегрегационе политике према „шизматицима” на земљи куће Хабсбург. Консумирањем српске националне државности у ширу, наднационалну југословенску државност, српско друштво се опет мобилисало у борби за разградњу државе. Још се међу солунским ветеранима јавило горко осећање како Југославија није „њихова” држава[14].

Међутим, друштвена активност против државе је наизменично мењала облике - либерални[15], комунистички, неолиберални. И раније, а нарочито се током бомбардовања 1999. године  Ђинђићу приписивало да је директно радио против сопствене земље[16]. Међутим, сукоб друштва са хетерономном централном јавном влашћу, довео је до распада СФРЈ-е, СРЈ-е и СЦГ-е, поново се јавља и још увек нема намеру да се заустави. Још током рајања СФРЈ је примећен смер ове појаве: „тежиште старне друштвене моћи се децентрализира: преноси се прво из центра у републике, а након Устава из 1974, и нарочито после 1980. године у општине, где израстају регионалне политичке елите, чија је легитимациона основа партикуларизам...[17]”

 

   Уобразили су да ће за самоукидање државе бити награђени визом, путовањем и доживотним потрошачким кредитом. Стил наше домаће паланке се одмах инстктивно прилагодио неолиберализму чим је Фукујама објавио „крај историје”.



Малигни процес тиме долази до свог краја. Кад се паланка једном одвоји од града, њено „друштво” ће коначно морати да се суочи са собом, односно са тиме да ће и само одумрети.У психолошком механизму пројекције проблема је сва мудрост поделе Србије на „Прву” и „Другу Србију”. У Србији процес одумирања државе није довео до државног партикуларизма, као што је историјски био случај са неуспешним империјалним пројектима на Западу. Код нас није политички циљ постизање правног субјективитета паланке, као што је то био циљ средњеевропског малограђанина. Одумирање државе код нас напада сам концепт правног субјективитета јавне власти. Оно је сукоб нихилистички настројеног правног бића са сопственим правним субјективитетом. Ради се тачно о појави чије порекло је Р. Константиновић утврдио у „немогућности за апсолутну побуну као за апсолутну негацију од стране у себи самој засноване субјективности (…) пројекција овога духа, који жељан себе клао пуне своје субјективности, ослобођене од туторства ма каквога над-ја, у својој немоћи за остварење ове субјективности, инфантилно сања крај света, као једину могућност овога ослобођења алимогућност која значи и његово сопствено уништење. Крај који он хоће и од кога се због свега овога боји, јесте апсолутан, све-земаљски, паје зато и оличен у Земљи[18]“. Чак и више од тога, „друштву” је небитан читав систем, како сам по себи, тако и према оном другом. А паланачка Србија, која под именом покојног Ђинђића у ствари обожава друга Тита, глува је и слепа за упозорења која је изрекао сам Ђинђић: “Србија данас није стање, него пројекат и визија (…)Недовршеност у односу са Црном Гором, недовршеност у односу на Косово, недовршеност у односу на своје властито уставно уређење. Такву Србију нико не би сматрао субјектом и чиниоцем, него болесником и проблемом. (…) Наша главна интегративна снага је уверење, а не систем. И, наравно, европски интегративни дух који влада епохом[19]“.

Европски интегративни дух више не влада епохом после скоро деценије, баш као што ни мртви Тито није био „и после Тита - Тито”. После седам година евроутопија нам се показала онолико ружном колико смо у њу веровали. Вера у њу је толико ослабила да домаћи аутономаши и нихилисти морају да се удруже са локалним лидерима, које су до јуче исмевали, не би ли сабрали оно мало снаге да припомогну држави да „одумре”. Још их на овом послу, уместо мртвог, великог Кардеља, сада обучава неколико нових Кардељчића.

Председник Србије је управо покренуо дебату о „регионализацији[20]“, па ће, најзад, паланка морати отворено да каже шта стварно хоће. Али, сад кад је терминална фаза покренута, паланци ни то не ваља. Наравно, јер зна да јој је то последње. После ће морати да се ради и заради да би се живело.А шта то паланка има да понуди?

 

   Највећи ужас паланчана долази од тога да им неко не приговори како су „сељаци”. Дакле, треба ли да распустимо државу како би нам се остварила евроутопија? Грехота је о томе и мислити. Али, паланка управо мисли на овај начин.



Индустрија, које је производила да би смо живели, управо је декомпонована вољом паланачке идеологије. Индустријском друштву треба централно управљање. Пошто више нисмо индустријско друштво, није нам потребан главни град као центар управљања. А од чега ће живети постиндустријска паланка кад више нема индустрије? Од пољопривреде не може, пошто паланка није село, а осим тога, највећи ужас паланчана долази од тога да им неко не приговори како су „сељаци”. Дакле, треба ли да распустимо државу како би нам се остварила евроутопија?  Грехота је о томе и мислити. Али, паланка управо мисли на овај начин, јер за њу „свет је свет привида и он је то утолико више уклоико је више један строго-затворени свет у коме страх од трагедије води затварању али и веровању у превару као основно начело[21]“.


Паланчани данас живе од пустог надања да ће им неко тамо негде дати „белу шенген визу” за „европски чардак ни на небу ни на земљи”. Уобразили су да ће за самоукидање државе бити награђени визом, путовањем и доживотним потрошачким кредитом. Стил наше домаће паланке се одмах инстктивно прилагодио неолиберализму чим је Фукујама објавио „крај историје[22]“.

Нихилистички процес је дошао до свог краја. То је оно чега се паланка највише плашила, оно што је обесмишљује, јер она хоће да „нема краја крају[23]“. Ћирил филозоф мора сам да се убије, то се од њега очекује баш као што се очекује и  смрт Господина Голуже[24].

Али, сваки носилац паланачке филозофије је данас господин Голужа. Почела је задња лицитација на које су домаћи паланчани изнели последње покућство. То је суштински смисао регионализације. Навршило се време да одумре и начело одумирања државе.

 

 

    У медијској спекулацији се сада користи и израз попут “права (некад кажу и уставног права) регије на аутономију”, а грађани се убеђују у то да је Србија “асиметрична држава”. Док је прва конструкција сасвим непостојећа, друга је политичка, па као таква уноси збрку, јер се нетачно представља као могући модел децентрализације.


Међутим, након проглашења косовске „независности”, ствари у Европи и осталом свету кренуле су мимо међународног права (посебно прописа ОЕБС и ОУН). Након избора 2008.године, у Србији се изненада повела медијска дебата о статусу АП Војводине која је игнорисала Устав Републике Србије. Најпре су почеле медијске спекулације о статусном положају АП Војводине, затим о „праву регија на аутономију[2]“, да би се дошло до теме „регионализација Србије[3]“. У медијској спекулацији се сада користи и израз попут „права (некад кажу и уставног права) регије на аутономију“, а грађани се убеђују у то да је Србија “асиметрична држава[4]“. Док је прва конструкција сасвим непостојећа, друга је политичка, па као таква уноси збрку, јер се нетачно представља као могући модел децентрализације. Овако срочена симулација федерализма јако распаљује машту „лидера” наших самоуправних паланки, тако да почињу да захтевају права мимо или упоредо оних која  већ остварују у складу са законом, на нивоу локалне самоуправе[5]. „Асиметрична држава” је, наиме, научна творевина политичке, а не уставноправне науке. Самим тим она није логички упоредива са уставноправним начелима, јер није једне природе са њима. Опасно је, међутим, што поменута конструкција политичке науке наликује на уставноправну концепцију „Асиметричне федерације” која већ постоји у Европи (СР Немачка). Србија није федерална држава што Немачка јесте и њихово уређење се не може поредити, баш као што се не могу поредити Бог и шеширџија. Додуше, у паланачкој свести жаби нико не може одузети аутономно право да и она буде поткована. Управо у том смислу је могуће протурање федерализма у асиметричну логику српских паланачких „регионализатора”.[6]

 

   Опасно је, међутим, што поменута конструкција политичке науке наликује на уставноправну концепцију „Асиметричне федерације” која већ постоји у Европи (СР Немачка). Србија није федерална држава што Немачка јесте и њихово уређење се не може поредити



Лаковерност у обећане „евродонације“, по основу развоја регионализације, паланачкој идеологији су материјални извор (револуционарног) уставног права, пред којим ће сасвим игнорисати позитивно право. Уосталом, у паланачком јавном мњењу је већ створено сумануто уверење како је „Србија потпуно централизована држава“, иако сви њени грађани имају право да учествују на изборима за локалну самоуправну власт на општинским изборима, о чему постоји и посебан закон и непрекинута историјска пракса, од древног доба које сеже давно пре ослобођења Србије од Турака.

Рибарчета сан

„Одумирање државе” је, дакле, домаћи облик анархизма, погубно начело државно-правне деструкције с којим се неуспешно носимо деценијама. Одумирање државе је  проблем генерација, који као гориво користи домаћу неслогу и нереалне амбиције народног карактера. Одумирање државе се код нас увек јављало у помодним облицима налик на „научне моделе”, идеолошки, организационо и финансијски везане за пријатељске и непријатељске утицаје из иностранства. Било да је одумирање државе имало политичку форму анархизма, уставни облик федерализма, конфедерализма, федерације ентитета, државне заједнице, аутономије или регионализације, увек се радило о једној истој појави.

Дубоко урођено народно неповерење према дисциплини јавног поретка, код нас је лако мобилисало домаће паланачке страсти против државе. Паланачка идеологија је понудила варљиву алтернативу - аутономно друштвено удруживање које би се супротставило грађанском друштву, с амбицијом да уништењем апстракције града, паланка постане главни град. Све у циљу да паланачки политички квазисубјект постане „урбан” да се не би осећао као „сељак”. Живи пример нам је однос паланачког менталитета Новог Сада према Београду, о чему је јасно сведочио Ласло Вегел[7].

Хетерономни поредак сопственог државног права, наше јавно мњење лако доживљава као непријатељски. По својој суштини паланачка, идеологија одумирања државе сматра да носи суверено право волунтаристичке промене, тумачења, и избора када ће јавном праву дозволити да буде примењено, а када не. У ствари, овако паланачки менталитет доживљава данас појам демократије. Формални основ за примену паланачког волунтаризма је револуционарно медијско проглашење прописа „нелегитимним”. Утилитаристички принцип поштовања нелегитимних норми изразио је јасно пок. Зоран Ђинђић: „Ми ћемо поштовати закон, али немојте мислити да ћемо поштовати Милошевићеве законе ако нам они не буду одговарали“. Такође је, критикујући политичког супарника изјавио: „Добро је позивати се на уставност и законитост, али то не би требало чинити селективно[8]“. Изјаве на први поглед делују противречно, ако нису протумачене системски, у контексту сукоба „легитимиста и легалиста”, из доба политичкког раскола након 2001-2002. године. Ђинђић је доживљаван као идеолог „легитимизма” и критиковао је „легалисте” за њихову наводну недоследност. Али, далеко од тога да је Ђинђић био паланачки идеолог.

 

Захтев за одумирањем државе код нас се компликује појавом економске кризе, јер се тада осећа највећа потреба за патернализмом Запада. Ово је утемељено у домаћем политичком васпитању нашег „друштва”, брижљиво негованог и васпитаног у доба титовог самоуправљања, како би остало заувек инфантилно



Мноштво примера анархичних схватања државног уређења, пружа нам управо данашњи „процес регионализације”. Опет инициран аутономашким очајним покушајем да нађу савезнике за своје немогуће дело[9], процес одумирања државе, под називом „регионализација”, поново је активиран у Србији. Српско одумирање државе захтева да „добра” дифузна аутономија паланки надјача „зли” хетерономни поредак, сугерисан у виду психолошке конструкције зване „високо централизована земља[10]” којом се управља  из Београда[11]. Са овим савременим императивом одумирања државе, интелектуално се слаже „Друга Србија”, и то се може пратити преко „мондијалистичког” круга преображених „српских либерала[12]”  до времена самоуправљања.

Захтев за одумирањем државе код нас се компликује појавом економске кризе, јер се тада осећа највећа потреба за патернализмом Запада. Ово је утемељено у домаћем политичком васпитању нашег „друштва”, брижљиво негованог и васпитаног у доба титовог самоуправљања, како би остало заувек инфантилно. Исто се већ десило почетком шездесетих година, када је економска криза, изазвана животом на вересију решавана тако штоје одумирање државе проширено опсежном друштвеном реформом из 1965. године[13]. Тада су пионири гледали како старије генерације „стичу” и „зарађују” оно што се звало „друштвени доходак”, који је у највећој мери био прерасподељени кредит ММФ-а. Сада се он, уз нове „аранжмане”, наплаћује генерацији „младог поколења”.  Данас су потомци „младог поколења” добро подучени  како је одумирање наше државе једино за шта је тзв. Запад увек и сигурно давао „зајмове и кредите у доба Друга Tите“.

 

   Малигни процес тиме долази до свог краја. Кад се паланка једном одвоји од града, њено „друштво” ће коначно морати да се суочи са собом, односно са тиме да ће и само одумрети



Сукоб дифузног друштва с државом вероватно вуче корене још из недогледног доба отоманске окупације и сегрегационе политике према „шизматицима” на земљи куће Хабсбург. Консумирањем српске националне државности у ширу, наднационалну југословенску државност, српско друштво се опет мобилисало у борби за разградњу државе. Још се међу солунским ветеранима јавило горко осећање како Југославија није „њихова” држава[14].

Међутим, друштвена активност против државе је наизменично мењала облике - либерални[15], комунистички, неолиберални. И раније, а нарочито се током бомбардовања 1999. године  Ђинђићу приписивало да је директно радио против сопствене земље[16]. Међутим, сукоб друштва са хетерономном централном јавном влашћу, довео је до распада СФРЈ-е, СРЈ-е и СЦГ-е, поново се јавља и још увек нема намеру да се заустави. Још током рајања СФРЈ је примећен смер ове појаве: „тежиште старне друштвене моћи се децентрализира: преноси се прво из центра у републике, а након Устава из 1974, и нарочито после 1980. године у општине, где израстају регионалне политичке елите, чија је легитимациона основа партикуларизам...[17]”

 

   Уобразили су да ће за самоукидање државе бити награђени визом, путовањем и доживотним потрошачким кредитом. Стил наше домаће паланке се одмах инстктивно прилагодио неолиберализму чим је Фукујама објавио „крај историје”.



Малигни процес тиме долази до свог краја. Кад се паланка једном одвоји од града, њено „друштво” ће коначно морати да се суочи са собом, односно са тиме да ће и само одумрети.У психолошком механизму пројекције проблема је сва мудрост поделе Србије на „Прву” и „Другу Србију”. У Србији процес одумирања државе није довео до државног партикуларизма, као што је историјски био случај са неуспешним империјалним пројектима на Западу. Код нас није политички циљ постизање правног субјективитета паланке, као што је то био циљ средњеевропског малограђанина. Одумирање државе код нас напада сам концепт правног субјективитета јавне власти. Оно је сукоб нихилистички настројеног правног бића са сопственим правним субјективитетом. Ради се тачно о појави чије порекло је Р. Константиновић утврдио у „немогућности за апсолутну побуну као за апсолутну негацију од стране у себи самој засноване субјективности (…) пројекција овога духа, који жељан себе клао пуне своје субјективности, ослобођене од туторства ма каквога над-ја, у својој немоћи за остварење ове субјективности, инфантилно сања крај света, као једину могућност овога ослобођења алимогућност која значи и његово сопствено уништење. Крај који он хоће и од кога се због свега овога боји, јесте апсолутан, све-земаљски, паје зато и оличен у Земљи[18]“. Чак и више од тога, „друштву” је небитан читав систем, како сам по себи, тако и према оном другом. А паланачка Србија, која под именом покојног Ђинђића у ствари обожава друга Тита, глува је и слепа за упозорења која је изрекао сам Ђинђић: “Србија данас није стање, него пројекат и визија (…)Недовршеност у односу са Црном Гором, недовршеност у односу на Косово, недовршеност у односу на своје властито уставно уређење. Такву Србију нико не би сматрао субјектом и чиниоцем, него болесником и проблемом. (…) Наша главна интегративна снага је уверење, а не систем. И, наравно, европски интегративни дух који влада епохом[19]“.

Европски интегративни дух више не влада епохом после скоро деценије, баш као што ни мртви Тито није био „и после Тита - Тито”. После седам година евроутопија нам се показала онолико ружном колико смо у њу веровали. Вера у њу је толико ослабила да домаћи аутономаши и нихилисти морају да се удруже са локалним лидерима, које су до јуче исмевали, не би ли сабрали оно мало снаге да припомогну држави да „одумре”. Још их на овом послу, уместо мртвог, великог Кардеља, сада обучава неколико нових Кардељчића.

Председник Србије је управо покренуо дебату о „регионализацији[20]“, па ће, најзад, паланка морати отворено да каже шта стварно хоће. Али, сад кад је терминална фаза покренута, паланци ни то не ваља. Наравно, јер зна да јој је то последње. После ће морати да се ради и заради да би се живело.А шта то паланка има да понуди?

 

   Највећи ужас паланчана долази од тога да им неко не приговори како су „сељаци”. Дакле, треба ли да распустимо државу како би нам се остварила евроутопија? Грехота је о томе и мислити. Али, паланка управо мисли на овај начин.



Индустрија, које је производила да би смо живели, управо је декомпонована вољом паланачке идеологије. Индустријском друштву треба централно управљање. Пошто више нисмо индустријско друштво, није нам потребан главни град као центар управљања. А од чега ће живети постиндустријска паланка кад више нема индустрије? Од пољопривреде не може, пошто паланка није село, а осим тога, највећи ужас паланчана долази од тога да им неко не приговори како су „сељаци”. Дакле, треба ли да распустимо државу како би нам се остварила евроутопија?  Грехота је о томе и мислити. Али, паланка управо мисли на овај начин, јер за њу „свет је свет привида и он је то утолико више уклоико је више један строго-затворени свет у коме страх од трагедије води затварању али и веровању у превару као основно начело[21]“.

Паланчани данас живе од пустог надања да ће им неко тамо негде дати „белу шенген визу” за „европски чардак ни на небу ни на земљи”. Уобразили су да ће за самоукидање државе бити награђени визом, путовањем и доживотним потрошачким кредитом. Стил наше домаће паланке се одмах инстктивно прилагодио неолиберализму чим је Фукујама објавио „крај историје[22]“.

Нихилистички процес је дошао до свог краја. То је оно чега се паланка највише плашила, оно што је обесмишљује, јер она хоће да „нема краја крају[23]“. Ћирил филозоф мора сам да се убије, то се од њега очекује баш као што се очекује и  смрт Господина Голуже[24].

Али, сваки носилац паланачке филозофије је данас господин Голужа. Почела је задња лицитација на које су домаћи паланчани изнели последње покућство. То је суштински смисао регионализације. Навршило се време да одумре и начело одумирања државе.

http://www.slobodanjovanovic.org/


[1] Берђајев, Николај: Руска идеја, Просвета, Београд, 1987, стр. 139.

[2] Аутор, С. Трнић: Реплика 7.5.2009; Тема: Да ли це се мењати Устав? Гости: Светозар Чиплић - министар за људска и мањинска права ( ДС), Бојан Костреш - ЛСВ, Слободан Самарџић - ДСС, Александар Вучић - СНС; www.b92.net

http://www.b92.net/video/komentari.php?nav_id=359566 .

[3] Албуновић, Марко: Тадић најавио измене Устава: Политика, 3. 5. 2009. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-najavio-izmene-Ustava.lt.html

[4] Пејовић, Бранко: Тадић - Србија је асиметрична држава, 7. 5. 2009; www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Srbija-ne-moze-biti-asimetrichna-drzava.sr.html

[5] Закон о локалној самоуправи, www.skupstinskamreza.org.rs

http://www.skupstinskamreza.org.rs/upload/documents/o%20lokalnoj%20samoupravi.pdf

[6] Типичан пример је господин Димитрије Боаров који је објавио своје разматрање о „државне асиметричности” у вези домаћих прилика, а да није начисто је ли Предлог војвођанског статута уопште објављен.

Види: Боаров, Димитрије: Све државе су асиметричне; Данас, 21. 5. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/prenosimo/sve-drzave-su-qasimetricne.html

[7] Сејдиновић, Недим; Шта је остало од војвођанске аутономије после избора - због Војводине губитник је цела Србија, 27. 1. 2007;  www.nedimsejdinovic.com http://www.nedimsejdinovic.com/index.php?tag=autonomija

[8] Београдски споразум не предвиђа модерну државу - одговор др Зорана Ђинђића председнику СРЈ Данас, 22. 8. 2002.

[9] Ковачев, Душан: Велики транспорт аутономаша пеко Мораве, НСПМ, 12. 3. 2009; www.nspm.rs

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/veliki-transport-autonomasa-preko-morave.html

[10] Јакопин, Едуард: Не можемо даље да се развијамо ако не уредимо државу, 10. 6. 2009; www.politickiforum.org

http://www.politickiforum.org/tribina_stampa.php?naredba=stampa_teksta&id=580

[11] Национална коалиција за децентрализацију: http://www.decentralizacijasrbije.net/

Newsletter, Види прилоге.

[12] Ђукић, Славољуб: Слом српских либерала, Београд, Филип Вишњић, 1992.

[13] Секулић, душко: Друштвено-економске реформе у југословенском друштву, у оквиру: Голубовић, Загорка: Теорија и пракса „реалног социјализма”, Београд, Филип вишњић, 1987.

[14] Поповић, Данко: Књига о Милутину, Књижевне новине, Београд, 1986.

[15] Ђорђевић, Јован: Политички систем, Сав. Удр. Правника Југославије, Београд, 1971; стр 188-189. И комунистичка политичка теорија у доба социјализма, била је врло свесна блискости либерализма и  нихилизма. Овај уџбеник представља одличан извор за сагледавање до које мере су нејасна била схватања самоуправе, аутономије и федерализма.

[16] Овде се нећемо бавити таквим спекулацијама. Нама је много битнија чињеница да је Зоран Ђинђић био један од најбољих домаћих познавалаца радова водећег руског анархисте - Петра Кропоткина. Никола Пашић је познавао Кропоткина лично.

[17] Секељ, Ласло: Југославија - структура распадања, Београд, Рад, 1990, стр.145.

[18] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године, стр. 58-59.

[19] Ђинђић, Зоран: На путу ка себи, Политика, 29. 6. 2002.

[20] Албуновић, Марко: Тадић најавио измене Устава: Политика, 3. 5. 2009. www.politika.rs

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-najavio-izmene-Ustava.lt.html

[21] Константиновић, Радомир: Филозофија паланке, Откровење, Бг. 2006. Први пут објављено у часопису Трећи програм,  1969. године.

[22] Fukuyama, Francis: The End of History and the Last Man (1992), publ. Penguin.

[23] Ibitem. Стр. 156,

[24] Филм Живка Николића, 1982. година.

 

 

Пошаљите коментар

Ваше име:
Наслов:
Коментар:

 


Анкета

Да ли ће усвајање статута побољшати економски положај грађана Војводине
 

Документи