Беч Нојман: Србија је постгеноцидно друштво

То је био геноцидни режим, који је преко терора владао и манипулисао људима ОПШИРНИЈЕ...

Иницијатива за укидање аутoномије Војводине

Српски народни покрет „Светозар Милетић“, са седиштем у Новом Саду, основан је 2001. године,,, ОПШИРНИЈЕ...

Уставни суд оспорио и назив „Влада Војводине“

Уставни Суд Србије данас је и званично на свом сајту објавио образложење своје недавно донете одлуке о неуставности појединих ... ОПШИРНИЈЕ...

Банатски паори: Улазак у ЕУ уништава пољопривреду

домаће пољопривредне субвенције су вишеструко ниже од субвенција фармерима у већим европским земљама које извозе.... ОПШИРНИЈЕ...

Пајтићево закаснело србовање...

Предуго нема слоге у СНС-у око тога ко ће бити њихов покрајински лидер. Време годишњих одмора полако.. ОПШИРНИЈЕ...

Newsletter

Ако желите да путем електронске поште (e-maila) будете обавештени о важни догађајима, вестима, трибинама и акцијама пријавите се newsletter сервис сајта www.nemasale.rs. Newsletter је потпуно бесплатан сервис. Уколико будете.. ОПШИРНИЈЕ...

Анализе

„Европска Војводина“, која би се по сличном рецепту, било попут Косова или Црне Горе, одвојила од Србије, могла би изнова да регулише свој енергетски и имовински статус. Домаћим евроутопистима није важно што ће Војводина остати без дотока гаса, нити што.. ОПШИРНИЈЕ...

http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/426350autonomija.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/304677majska.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/427395ustavnisud_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/564970demo.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/923257srpski_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/769405newsletter.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/379436stepenice_amandmani_500x220.jpg

Идеја аутономије Војводине између два светска рата


“Мисао” Војводине

Историја Срба у Хабзбуршкој монархији, од Велике сеобе до повратка матици, представља историју борбе за српску аутономију. Душан Поповић дефинише Војводину као “вековну мисао и тежњу српског народа да се одржи у својој народној индивидуалности, етничкој, верској и политичкој, у земљи са страним господарима и именом”.  За Светозара Милетића Војводина је политичко биће “народа српског с ове стране...”, који аутономијом настоји да заштити национално биће до стварања независне и уједињене српске државе. У борби за аутономију, у отпору унијаћењу и асимилацији, у “стваралачкој симбиози” балканске, светосавске и византијске традиције са западноевропским достигнућима и културом рођена је управо овде, на периферији српског народа, модерна национална свест, основане прве школе, политичке странке, културне институције. Иако су ово подручје кроз историју насељавали многи народи, “ниједан, осим Срба, није ни у једном раздобљу преузео на себе предводничку улогу у историјском развоју своје нације”.  Зато Станоје Станојевић сматра да је Војводина “за српски национални живот учинила више но и једна друга српска област”,  а Јован Скерлић закључује да се у Војводини “сто педесет година мислило и писало за цео српски народ”.
Распадом Аустроугарске крајем Првог светског рата, Срем, Банат, Бачка и Барања биће присаједињени Србији и то ће за српски народ у овим крајевима значити остварење националних циљева и вековног сна. Аутономија се тада ни не помиње као могућа форма конституисања Војводине у новој југословенској држави, осим што је та политичка тенденција кратко егзистирала у раду Народне управе за Банат, Бачку и Барању, као извршном органу Велике народне скупштине.                           
У првој југословенској држави Војводина не постоји као географска и политичка целина.  Најпре је  подељена  на  четири области, а затим  се у целини нашла у оквиру Дунавске бановине, која је обухватала и друге територије. Шта је, међутим, у то време била “мисао” Војводине?
         
 
Војводина између Београда и Загреба 1918.


Већ приликом стварања прве југословенске државе дошло је до сукоба унитаристичке и федералистичке концепције, који је обележио читаво међуратно раздобље. У том сукобу, који се у основи одвијао на релацији Београд–Загреб, положај Војводине јавља се као тачка у којој се преламају интереси његових актера, а питање њеног статуса јавља се од самог почетка као важно питање српско–хрватских односа.  
Сукоб двеју поменутих концепција указивао је већ 1918. да и међу српском интелигенцијом на простору Војводине, која је политички углавном припадала демократској странци, постоји расположење у корист јачања веза са јужнословенским народима у Монархији и њиховим обједињавањем, првенствено у корист јачања веза са Загребом. То југословенство, које није подразумевало претходно решење српског националног питања, објашњава се традицијом заједничког живота са Хрватима и заједничке борбе под туђинском влашћу, у сличним политичким, економским и културним условима. Неки аутори говоре и о кризи националне свести као последици “релативно добрих економских прилика” и “поузданог цивилног правосуђа у монархији”. У сваком случају, извесно је да су управо они политичари и интелектуалци који су се 1918. године залагали за уједињење преко Народног вијећа СХС били, у већини, заступници идеје аутономије Војводине и у југословенској краљевини. Њима је, као и хрватским политичарима, била ближа концепција федералне државе, у којој би тзв. историјске покрајине, каквом су сматрали и Војводину, задржале известан степен самосталности у односу на централну власт. Коста Милутиновић сматра да је “политичка линија еминентних представника војвођанских Срба била у питању народног јединства углавном изразито јужнословенска” и да је Јаша Томић “покушао да пресече континуитет” те мисли.  За разлику од Томићевих “великосрпских тежњи”,  “нова, слободарска, демократска Војводина борила се за Југославију”.  Као један од ватрених заговорника оваквог начина уједињења Васа Стајић је, после одлуке Народног вијећа о уједињењу са Краљевином Србијом (24. новембра) сматрао да одржавање Велике народне скупштине, односно изјашњавање Војводине, није ни потребно. Касније је писао да је побегао испред Велике народне скупштине у Новом Саду, на којој му, како каже “и није било место”, и отишао у Загреб.  На Стајића нису остављала нарочит утисак ни очигледна настојања српске владе да се Војводина присаједини Србији, па је после таквих разговора у Београду изјавио: “Српска влада данас јесте, сутра није. А мисао народног јединства је постојала пре владе, па ће је и преживети.”
Јаша Томић, првак војвођанских радикала, руководио се сасвим супротном, често цитираном метафором: “Хоћемо да обучемо прво српску кошуљу јер нам је она најближа, а после тога заогрнућемо се плаштом југословенским”. Своје уверење да Војводина треба да се присаједини најпре Србији образлагао је потребом да се уједине сви делови српског народа и тек тако уђу у заједничку државу. С обзиром на неизвесност у односима између српске владе и Народног вијећа, плашио се могућности да Војводина остане ван граница Србије. Томић није оспоравао потребу формирања заједничке југословенске државе, али је сматрао да је Србија и са унутрашњег и са међународног становишта далеко значајнији чинилац уједињења од Народног вијећа СХС, нарочито узимајући у обзир углед који је стекла током Првог светског рата и чињеницу да је међународно призната. Радикалски првак је инсистирао “да се ми прво ујединимо и обележимо што је наше, па онда баш можемо и правити заједничку државу”. “Југословенску варијанту” приписивао је идејама дела српске интелигенције у Војводини, тврдећи да је народ од ње био далеко. Мада Томићеви ставови “нису једнодушно примљени ни код свих Срба”, 25. новембра 1918. ипак је једногласно прихваћена концепција присаједињења  Краљевини Србији.
Разлике у приступу уједињењу нису доводиле у питање општу сагласност о потреби кидања државноправних веза са Угарском, али су упозоравале на карактер политичких сукоба око стварања југословенске државе и на положај Војводине у њој. “Војвођанско српско грађанство одвајкада је у слободној српској држави гледало свој узор и стожер српства, неговало српске националне традиције и културу у борби да сачува свој национални идентитет и да се одбрани од денационализације. С друге стране, јаке споне везивале су војвођанско становништво и са Хрватима, споне које су произилазиле из вековног заједничког живота под туђинском влашћу, живота под истим или готово истим политичким, економским и културним условима и заједничке борбе против те власти”. Из ових разлика у “традицијама политичког живота Војводине” проистекла је дилема “Београд или Загреб”, која је значила “својеврсну антиципацију и још неформирану клицу будућих егзистенцијалних проблема заједничке југословенске државе”.


Стратегија дезинтеграције – “пречани” и “Србијанци”

Заједничка историја југословенских народа започињала је у знаку оптерећености геополитичким положајем на размеђи важних путева између Истока и Запада, али и разликама у развијености појединих делова државе – привредним, социјалним, културним. Требало је економски повезати “делове једне балканске краљевине са примитивним народом, претежно земљорадничким, произашле из делова трију држава, од којих је једна била азијска, друга европска, а трећа балканска”. “Српско грађанство се позивало на жртве Србије, а остали – нарочито Хрвати и Словенци, на оно што су унели у нову државу, подсећајући своје сународнике на то да су, колико до јуче, у Аустроугарској боље живели. Препирке и свађе у стилу те логике остале су карактеристичне у целом периоду Краљевине.”  
Уз велику неравномерност у индустријској развијености, народи Краљевине ушли су у заједничку државу са различитим аграрним режимима, при чему су велики поседи постојали углавном у Војводини, Хрватској и Словенији. Аграрна реформа којој је влада приступила 1919. године била је “дуга, недоследна, компликована због мноштва различитих прописа”, и у Војводини се односила углавном на странце, који су били власници највећих приватних поседа. Пољопривреда је давала више од 50 одсто националног дохотка, па су тиме биле веће последице аграрне кризе која је 1925–26. погодила европско тржиште.  Индустрија је била најразвијенија на подручјима која су припадала Аустроугарској, а тај тренд задржан је и у међуратном периоду. Највећи индустријски центар и средиште саобраћаја, трговине и банкарства после 1920. постао је Загреб, у коме је 1924. било концентрисано око 50 одсто укупног банкарског капитала Југославије.  Од укупно две и по милијарде динара приватног капитала у новој држави 1928. године, две милијарде налазиле су се у загребачким банкама.  Привредни развој Хрватске је двадесетих година био осам пута већи него пре стварања Краљевине СХС, а однос размене између круне и динара, према Б. Глигоријевићу, није био заснован на дискриминацији хрватског становништва и “остаје данас у историји само као симбол прве повике на ‘пљачку’ која долази из Београда”. Бранко Петрановић сматра да привремено повољнија пореска политика у Србији није могла битније да утиче на побољшање њеног развоја јер “Србија није имала управни економски апарат који је могао да обухвати, организује и стегне остали простор у своја експлоатациона клешта и тако обезбеди фактичке политичке предности”. Књиге које су пре рата писане с намером да докажу економски империјализам Србије и профитерство Београда представљају, према Петрановићу, “вид идеолошко-политичких стереотипа и лажних статистика”, а као пример он наводи Економску подлогу хрватског питања Рудолфа Бићанића, коју назива “требником свих хрватских националиста”.  Петрановић, међутим, констатује да је у Војводини, после уједињења, дошло до “економског замирања” које се огледало у “гашењу млинске индустрије, до тада упућене према северу”.
У том контексту, Богумил Храбак наводи да су Први светски рат и “прекрајање граница” донели “битне промене у привредној основи Војводине, у којој су привредне гране и капацитети били развијени саобразно условима у ранијој великој држави”. Храбак оцењује да је “Војводина од самог почетка заједничког државног живота била кудикамо порески највише оптерећена југословенска област. У прво време, док је владала конјунктура пољопривредних артикала и док је војвођанске Србе држао национални занос, из покрајине се нису чуле јадиковке о немогућем пореском оптерећењу. До тога ће доћи нарочито тек од 1925. године, с јасним знацима пољопривредне, па и опште економске кризе, кад су Војводини задржани стари фискални износи као из послератног времена аграрног просперитета”. Храбак тврди да су “у то време у Војводини постојале 22 врсте пореза”, међу којима и неки “у национално-политичком смислу увредљиви”, као што је тзв. ратни порез. Један од кључних доказа за тезу о “пореском исцрпљивању Војводине” између два рата (често коришћен и данас у полемикама на тему аутономије) Храбак налази у подацима о наплати пореза у првих пет месеци 1925. године, па констатује: “Банат, Бачка и Барања дали су више непосредног пореза него заједно Србија, Македонија, Косово, Санџак, Црна Гора, Хрватска и Славонија, или око 36 одсто убраних пореза”.  Бошко Мијатовић, међутим, тврди да је, према званичним подацима (Југославија 1918–1988, СЗС, 1989), у Краљевини СХС 1925. године наплаћено пореза 4.932 милиона, што је 14 пута више него 131 милион, колико је платила Војводина, док су укупни државни приходи достигли 10,8 милијарди.
Међу ауторима који оспоравају аутономистичку аргументацију о “србијанској хегемонији” и “пљачки” Војводине такође има констатација о “већем пореском оптерећивању развијенијих и у рату мање настрадалих пречанских крајева од подручја предратне Србије”.  Подручја која су у југословенску државу ушла као делови бивше аустроугарске монархије, дакле и Војводина, била су за разлику од окупираних земаља привредно очувана, али су њихови политички представници тражили једнаке услове у инвестицијама, снабдевању, пореској политици. Југословенске владе и скупштина, међутим, доносили су одлуке које су првенствено водиле рачуна о обнови ратом разорених и привредно заосталих крајева, што је од почетка изазивало незадовољство “пречана”, које је у Војводини артикулисано у политички став крајем двадесетих година.  Рад на унификацији пореског законодавства започео је 1922. године, а нешто више реда у пореску политику унето је тек ступањем на снагу Закона о непосредним порезима 1. јануара 1929. године.  Управо тако се и објашњава појава да је Војводина плаћала неке порезе којих није било у другим крајевима. Није се радило о “наметнутом, него о наслеђеном опорезивању, које се одржало на снази све до изједначавања закона 1928, односно 1929. године”.
Осим незадовољних пореском политиком, “у повици на ‘београдску хегемонију’ у Војводини су гласни били и делови чиновничке и друге интелигенције, који су се, у такмичењу за уносне и угледне положаје у држави, осећали потиснутим и дискриминисаним у односу на своје, често и неспособније, колеге са југа”.  Храбак пише о “запостављању домаћих стручњака и довођењу неажурног и подмитљивог чиновништва из Србије”, наводећи да су се против “куфераша” приговори јављали “врло рано, већ 1920”. Две године касније новосадска штампа је писала да се “хрватски сепаратизам према Београду може разумети јер се и међу војвођанским Србима јавила одбојност према Србијанцима због истискивања Војвођана са положаја, вођења лоше администрације и уношења корупције у пречанске крајеве довођењем чиновничког олоша преко Саве и Дунава”.  У међусобном оптуживању нису се бирале речи нити се водило рачуна о последицама. Београдско Време писало је како су се Војвођани развијали само у материјалном и економском погледу, а да су у националном и политичком смислу подбацили и постали незаинтересовани. На то је Панчевац одговарао тврдњама о “најгорем запостављању војвођанских Срба” и “потпуном туторству Србијанаца”.  Проф. др Алекса Ивић оценио је тада да “хајку на Србијанце не диже човек из народа, него посланици и интелектуалци”.  Академик Чедомир Попов такође сматра да је незадовољство политичким и економским мерама Београда користила “националистичка антисрпска пропаганда, као и локалистички настројена, инфериорна или однарођена српска буржоазија и интелигенција” која је “истицала захтеве о посебности Војводине у односу на Србију”.  Проф. др Ранко Кончар констатује да су Срби у Војводини уједињење доживели као “крај вековне борбе за национално самоодржање и слободу”, али, према његовом мишљењу, “та чињеница ће се... неповољно одразити на интерес и улогу Војводине у државном и политичком животу земље првих година по уједињењу.”
    

Државно јединство vs. државно право

     
Већ у припреми Видовданског устава испољиле су се старе разлике у поимању “државне идеје”. Позивајући се на “хисторијско и државно право”, хрватске политичке партије заговарале су (кон)федералистичко државно уређење, у коме би имали сопствени правни статус и организацију власти. Зато у политичким расправама и федералистичким уставним пројектима и за Војводину предвиђају посебан статус у оквиру Краљевине СХС.
Српске политичке партије су, међутим, свесне велике етничке измешаности становништва и разуђености српског ентитета, одбацивале сваку форму административног уређења, које би “даље цепало, однарођивало и мајоризовало српски народ”. Како није било реалних могућности за формирање српске федералне јединице, решење је тражено у идеји о народном и државном  јединству. Са српског становишта, питање Војводине отварало је најделикатније националне дилеме, па и спорове око тога да ли “најбогатија српска покрајина треба првенствено да брине о својим покрајинским или о општим српским интересима”. Иста дилема рађала је и друга питања која се нису тицала само Војводине већ и других српских простора са територије бивше Аустроугарске: какве су њихове обавезе и права према матици и матице према њима? Да ли су ближи тзв. пречанским крајевима, са којима су дуже живели заједно, него са Србијом, која је “вазда била земља снова и нада”?
Радикална странка имала је водећу позицију и у политичком животу Војводине, чему је у великој мери допринела њена улога у стварању заједничке државе, а војвођански радикали представљали су у почетку “њено ексклузивно и најтврђе политичко језгро”. За њих је питање Војводине дефинитивно било решено прикључењем  Србији, а  уређење државе на бази историјских покрајина сматрали су опасним по српске националне интересе и јединство.  Зато су инсистирали на уставним решењима која омогућавају успостављање што чвршћих и непосреднијих веза са српским народом, без икаквих административних граница и препрека. У генералној дебати о нацрту устава радикалски првак Љуба Јовановић образложио је тај став на следећи начин: “Шта да кажем за Војводину? Господо, она је толико наша јединица уколико је у Војводину и под Чарнојевићем и после њега, а и раније, преношена одавде са југа идеја српске државне самосталности и независности. Али, господо, та идеја не значи самосталност према овоме југу, она значи самосталност само према Пешти и према Мађарима...”
 Међу војвођанским радикалима је у то време ипак било незадовољства због економског положаја покрајине, о чему сведочи и једна резолуција из 1921. године у којој се констатује “да су присталице Радикалне странке у толикој мери огорченe и незадовољнe стањем у држави, нарочито у Војводини, да су принуђенe да траже неодложно санирање болесних прилика...”          
Без обзира на централистичко и унитаристичко опредељење Демократске странке после уједињења, међу војвођанским демократима је, “такорећи од првих дана, поред општестраначког захтева за унификацијом, постојала једна дивергентна струја која се борила за специфичне интересе Војводине и која је критиковала србијанско надређивање”. Она се углавном окупљала око страначког првака др Душана Бошковића и његовог листа Панчевац, који је још 1919. године писао да у држави влада дармар јер “државници србијански нису дорасли свом позиву”. Светозар Прибићевић тада није одобравао “војвођанске” тенденције панчевачких демократа, па их на једном збору 1920. упозорава на то да “у садашњости не може бити посебног и одељеног политичког живота и да се мора прекинути са покрајинским патриотизмом”.  У Војводини, после уједињења, ипак није било политичке партије која би заступала неке посебне, тј. “свеукупне војвођанске интересе”.
Усвајање Видовданског устава и административна подела земље нису окончали расправе о државноправном уређењу, већ су их, напротив, учинили доминантним у политичком животу Краљевине. Од тада, па све до Другог светског рата, Војводина ће бити увек присутна и увек спорна тема у политичким пројектима уставноправне реорганизације Југославије. Додатно ће је проблематизовати и српско–хрватски спор око њене територије, нарочито (али не искључиво) око Срема.
 Већ у време доношења Устава, а нарочито у годинама у којима је тражена његова ревизија, питање Војводине је у Загребу постављано “са рано уоченом намером да се разбије српски фронт, изврши притисак на ‘Србијанце’ и искористе политичка и економска незадовољства у покрајини”.  М. Радојевић примећује да је и поред одлуке збора у Руми 1918. о условном уједињењу преко Народног вијећа СХС “остала чињеница да је Срем у тренутку стварања државе био део Хрватске, и то је у целом међуратном периоду имало немалу тежину”. Иако је Милетић још 1861. писао да је Срем “колевка деспотовине српске” и “душа наше Војводине”, после уједињења су чак и српски политичари најчешће говорили и писали “Војводина са Сремом”. “Тако су чинили и они који су сматрали да покрајина природно и нужно обухвата и ову област. У дугим и исцрпљујућим државноправним расправама и српско–хрватским сукобима, хрватска страна је упорно истицала своје државноисторијско право на Срем, уцењујући саговорнике из противничког српског табора захтевом да њено одрицање од Срема и његово укључивање у Војводину буде праћено аутономијом покрајине”.  Према писању дела хрватске штампе и изјавама хрватских политичких првака, Војводина је била “посебна историјска земља”, а Хрватска се простирала до Земуна. Такву тврдњу Стјепан Радић је изрекао већ 1900. године у првим сусретима са представницима Владе Краљевине Србије. У том контексту Јосип Предавец је изјавио да у Срему живи 46 одсто Срба, 28 одсто Немаца и Мађара и 26 одсто Хрвата, али да је то “стара и непријепорна дједовина Хрвата и дио хрватске домовине”, у којој су “Срби, баш као и ови други, досељеници”. У говору одржаном у Вукомерцу, априла 1923. године, Влатко Мачек, један од лидера Хрватске републиканске сељачке странке, рекао је како се “идеја хрватства проширила ... од Муре до Црне Горе, од Јадранског мора до Земуна”. Биле су то оне  границе Велике Хрватске које је исцртао Први хрватски католички конгрес, одржан у Загребу 1900. године.  Британски посланик у Београду извештавао је 1921. да “постоје ‘пан Хрвати’  који сањају о моћној покрајини у коју би улазиле Хрватска, Славонија, Далмација, добар део Босне и Херцеговине, Барања и део Бачке, са центром у Загребу – довољно снажној да представља противтежу српском центру у Београду и да омогући стварање нове двојне монархије”.  Енглеска ревија Near East објавила је у мају 1922. писмо Стјепана Радића у коме он предлаже конфедерацију Хрватске са Србијом на темељу споразума и уговора који би омогућио слободан избор Словенији, Босни и Херцеговини, Бачкој, Банату, Црној Гори и Македонији о томе да ли да се вежу за “милитаристичку и централистичку Србију или за федерацију са мирољубивом и неутралном Хрватском”.  ХРСС је настојала да по Војводини, а нарочито у Срему, прошири мрежу својих организација и задобије присталице међу становништвом. Пропаганда о “буњевачким Хрватима”, као саставном и нераздруживом делу хрватског народа, вођена је у функцији обележавања “предела ван Банске Хрватске” које је хрватски покрет сматрао својим. У ту сврху коришћени су економски и политички проблеми Војводине и подстицано је “пречанство”. Није било у питању само настојање да буде подржан специфичан интерес Војводине у новој држави, “већ и покушај да буде однегован карактеристичан политички став, мишљење и понашање”.


Борба за уставну ревизију – “Пречански фронт”


Политички контекст у коме настаје аутономистички покрет у Војводини одређен је, дакле, чињеницом да су хрватске политичке странке, одмах по уједињењу, наметнуле тему државноправног преуређења Југославије као најважније унутрашње политичко питање, и слабљењем унитаристичке опције, коју поступно од 1922, а две године касније дефинитивно напушта Демократска странка, што ће проузроковати њен расцеп и настанак Самосталне демократске странке, односно 1927. Сељачко-демократске коалиције између СДС Светозара Прибићевића и Хрватске сељачке странке. Сукобивши се са вођством ДС управо због њихове спремности на компромис са Хрватима, као искључиви унитариста и централиста (британске дипломате су га називале архицентралистом) Прибићевић ће своју политичку каријеру завршити као непомирљиви федералиста и жестоки критичар концепта који је својевремено заступао.  
Процес “легализације пречанства”, као политичког мишљења и става, могао се наслутити већ од расцепа Демократске странке, које је “у Војводини инспирисано и специфичним војвођанским” разлозима.  Зато ће Самостална демократска странка свој политички идентитет убрзо потврдити оријентацијом на аутономију Војводине. Присталице Светозара Прибићевића у Војводини већ 1923. године тражиле су посебну организацију странке “пошто се Главни одбор у Београду није довољно бринуо о интересима Војводине”. Изјашњавају се против федерације и аутономија, али и против “Велике Србије”. У штампи се констатује да је, уместо “свежине”, из Београда стигла “запара у облику корупције, крајњег партизанства, неспособног чиновништва, социјалне и економске неправде, силне протекције”. У Војводини се “ништа не гради и не унапређује средствима и у организацији државе”. Војвођани су увидели, пише демократско гласило Панчевац,  да је Београд “њину лепу, плодну и богату покрајину претворио у колонију”.  Међутим, 1924. године самосталне демократе још увек не траже аутономију и жестоко критикују Војвођанску народну странку бачких Буњеваца и Шокаца, чији је програм предвиђао “окупљање војвођанских католика у један табор, који би, као најмногобројнији, могао да преузме власт у једној аутономној Војводини”. (“Иза буњевачког аутономизма”, констатује Храбак, “стајао је Загреб”.)
     Преоријентација самосталних демократа у Војводини на аутономистичко, односно федералистичко преуређење државе, коинцидира са суштинским променама у политици њиховог лидера Прибићевића. Почетком 1925. године Политика је објавила вест о “покрету који се у последње време јавио у Војводини и који има за циљ да се образује једна странка за Војводину која би штитила интересе Војвођана”.  Сматрало се да иза идеје о војвођанској странци стоје самосталне демократе у Панчеву, које је предводио Душан Бошковић. Самосталне демократе у покрајини су истицале да “критика запостављања Војводине није пречанство, него утврђивање чињеница”, али све до 1927. не изјашњавају се отворено за промену државноправног статуса Војводине.
После стварања Сељачко-демократске коалиције, самосталне демократе у Војводини отворено иступају са тезом о покрајинској самоуправи и аутономији. Резолуција СДК од 1. августа 1928. године инспирисаће и међу њима став да “Војводина хоће да буде своја. Она има права на то, историјско право. Срем, Банат и Бачка живе у нашој свести као једна целина. Њих везује прошлост. Њих везује исти живот, исти рад, исти плуг и иста бразда. Војводина је културно и национално јединствена...”  Аутономистичка залагања војвођанске СДС жестоко су критиковали демократе и радикали, упозоравајући на то да “хрватска и војвођанска политика немају ништа заједничког”. Милан Грол је још почетком 1928. године оценио да “ХСС купи Немце, Мађаре и друге мањинце, који преко те странке учествују у чисто интерној распри између Хрвата и Срба. Та опаска вреди за Радићеву политику према несрбима у целој држави, али се она нарочито озбиљно рефлектује на прилике Војводине. С обзиром на распоред националности, своју прошлост и своје релативно богатство, Војводина представља најосетљивији терен за државну политику. Радић то неће да увиди, него тера свој голи интерес и изазива све више неповерење и ствара конфликтну атмосферу.”  Ово запажање свакако није одраз Гроловог унитаризма јер је и сама Демократска странка еволуирала ка прихватању сложеног облика државног уређења. Услед преоријентације демократа и слабљења Радикалне странке после Пашићеве смрти (1926), у Југославији више није било политичке групе “са снажним упориштем у масама” која би се и даље чврсто залагала за централистичко државно уређење.  Политичке тежње у Војводини, које су “већ показивале одређене противречности”, све више су, сматра Кончар, зависиле од “политичке еволуције странака и снаге оних покрета који су се већ од уједињења југословенских народа противили државном централизму и унитаризму”.  Анализирајући политику демократа према Војводини – еволуцију СДС од “крутог централизма до пречанства” и Давидовићеве “идеје о покрајинству”, Храбак констатује: “Политичка веза са Загребом је у оба случаја помагала тежње ка већој самосталности Војводине”.

                
Пунктације и “пунктације”



Загребачке пунктације, којима је Сељачко-демократска коалиција у новембру 1932. захтевала федералистичко преуређење државе, углавном су одражавале политичке концепције ХСС, мада су усвојене као захтеви целе “пречанске” опозиције.  Анте Трумбић, аутор пунктација, инсистирао је на “солидарности пречанских крајева против србијанске хегемоније”. “Ми с ове стране Дрине, Саве и Дунава – Хрвати, Срби, Нијемци и Мађари који смо под србијанском хегемонијом сви упропашћени, идемо скупа апсолутно, сто одсто, а са Србијом само релативно, само уколико она пристане на равноправност и слободу свих чланова и стварање нове заједнице на бази асоцијације интереса.”  Прилично уопштене и непрецизне формулације, садржане у овом документу, у накнадним интерпретацијама лидера ХСС Влатка Мачека добиле су нешто одређенији смисао.
Оценивши да је Србија 1918. године “окупирала читав данашњи териториј југословeнске државе”, Мачек је сматрао да треба “Хрватској и Црној Гори признати њихов насиљем и преваром отет државноправни суверенитет”, а “становништву Босне са Херцеговином и Војводине треба омогућити да одлучи плебисцитом хоће ли формирати своје самосталне јединице или се желе у цјелини или дјеломице прикључити Србији или Хрватској или Црној Гори. Кад је тако изведена подјела, треба да парламенти Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније, а евентуално Босне и Војводине сачине федерални уговор, споразумјевши се о пословима који се имаду предати заједници.”  Мачек се изјашњавао и за седам покрајина и за дуализам, али је у суштини био скептичан према могућности да се постигне споразум са Србијом. Зато је очекивао да “сви Срби из Србије, са својим чиновницима и војницима, пристану да се повуку с друге стране трију река”. У својим интервјуима Мачек је европској јавности поручивао да се “хрватско питање може ријешити и на други начин ако се не прихвате захтјеви ХСС за рјешавање овог питања у границама Југославије”.
У Самосталној демократској странци пунктације су тумачене углавном на принципима федерализма и у оквиру југословенске државе која, према Прибићевићу, не би представљала само “асоцијацију интереса” већ и “духовну и народну заједницу”.  Међутим, и у самој СДС постојала су “радикалнија гледишта” на државноправне промене, која су потицала управо из Војводине. Војвођански “самосталци”, предвођени Душаном Бошковићем, “заузимали су у питању државноправног положаја Војводине најодређенији политички став: Војводина треба да буде равноправна федерална јединица”.  
 

Сомборска резолуција


 На политичкој платформи промене државноправног положаја Војводине Самостална демократска странка наћи ће заједнички језик са једном групом радикала, својевремено присталица Стојана Протића и његовог уставног концепта. Суштински заокрет у схватању државне организације и статуса Војводине направили су радикали окупљени око Јоце Лалошевића, адвоката из Сомбора, који је, као истакнута личност радикалског покрета, у време уједињења био председник Привремене народне управе. Паролу “Војводина Војвођанима”, око које ће окупити истомишљенике, Лалошевић објашњава тиме да је “начин како се са Војводином поступило, како се њоме управљало и како се тамо газдовало тако страшан да је он морао уродити једним општим, горким и дубоким разочарањем и незадовољством, које се више само речима, само обећањима или програмима не дâ ублажити и отклонити.”  Да је у делу радикала у Војводини дошло до “значајне еволуције”, коју је, према Кончару, “у политичком смислу тешко прецизније одредити”, сведочи и једно Лалошевићево поређење ситуације у Војводини 1918. године са стањем десет година после уједињења. Он, наиме, констатује да је Војводина, “када је ушла у састав нове државе, била богата, сређена, крцато пуна и напредна покрајина, и привредно и културно и друштвено. Она је у нову заједницу унела примерно организовану богату цркву своју, високо развијено школство своје, опште народно благостање, многобројне снажне културне, новчане и сталешке организације и установе и, што је најглавније, будну националну свест своју, која је кадра била вековима да одоли и најенергичнијим нападајима туђинске владавине. Данас је Војводина исцеђени лимун, упропаштена, разривена, привредно доведена до просјачког штапа, а национално вређана до срца и потпуно разочарана.”  Настојећи да створе “један заједнички дефинитивни програм за санирање данашњих прилика и коначно сређивање Војводине”, сомборски радикали су у јулу 1932. године усвојили документ под називом “Сомборска резолуција”, чији кључни захтев гласи: “Тражимо да се у оквиру данашњих граница наше државе неодложно спроведе у живот начело ‘Војводина Војвођанима’, са истим онаквим правима каква ће уживати и друге покрајине”.  
Сомборска резолуција је свакако представљала суштинско одступање од дотадашње централистичке концепције Радикалне странке, мада није прецизирала уставну форму положаја Војводине, нити облик уређења државне заједнице. Кончар запажа “аутохтоност ове политичке иницијативе” и њен континуитет са Новосадском резолуцијом, релативизујући у извесној мери пређашње тезе о утицају Загребачких пунктација на одржавање новосадске конференције.  Остаје, међутим, чињеница да је Новосадска резолуција усвојена шест месеци после сомборске, дакле, тек после доношења пунктација СДК.

 Новосадска резолуција  

У припремама конференције на којој је 28. децембра 1932. усвојена Новосадска резолуција испољиле су се разлике у погледима радикала и самосталних демократа на облик државноправног уређења земље и у том контексту положаја Војводине. Док је СДС заговарала федеративно државно уређење, у коме ће Војводина имати равноправан статус (дакле, као федерална јединица), радикали су инсистирали на широкој аутономији и самоуправи, избегавајући да прејудицирају облик државног преуређења. Међу њима је било и мишљења да садржај документа треба ограничити на критику режима и захтев за сазив уставотворне скупштине. У тексту резолуције није експлицитно поменут федеративни статус, већ је као компромис између ставова ових двеју странака у коначну верзију унет следећи захтев: “У будућем уређењу државе Војводина са Сремом за себе тражи исти положај који ће имати остале покрајине”. Овом захтеву претходи оцена да “после укидања Видовданског устава народ треба, на основу већ извршеног уједињења, по својој слободној вољи да даде овој држави ново и коначно уређење, по коме ће народу у уставном, демократском, чисто парламентарном режиму бити обезбеђена потпуна и неокрњена грађанска слобода, једнакост, равноправност и правни поредак”. Осим “национално-политичких питања”, која су, како се наводи, “под диктаторским режимом постала катастрофално заоштрена”, у резолуцији се указује и на привредну кризу, “несношљив порески систем”, “немогућу администрацију”, насиље и корупцију у Војводини.
Резолуција не конкретизује будући облик државног уређења, а правнополитичку реконструкцију државе предвиђа “на основу већ извршеног уједињења”, чиме се битно разликује од става из Загребачких пунктација о 1918. години “као исходној тачки”. Овај уступак СДС радикалима аутономистима није знатно утицао на пријем резолуције у јавности: ни на задовољство у Сељачко-демократској коалицији, нити на критике, не само режима већ и опозиционих странака у Београду.  
Главни одбор Радикалне странке (после неуспешног покушаја да спречи учешће својих чланова на новосадској конференцији) оценио је да је Новосадска резолуција удар “на јединство српске нације” и да је њено доношење “подстакнуто сумњивим хрватским државноправним концепцијама”. Мада је као члан опозиционе групе радикала и сâм учествовао на конференцији, проф. др Алекса Ивић је сматрао да се политичка борба у покрајини не сме водити на темељу Загребачких пунктација: “Ми Војвођани не смемо и не можемо према Београду бити у истом положају у коме се налазе Хрвати. Нама је дужност да водимо бригу о бољој будућности Војводине, али при том не смемо заборавити да смо ми, у првом реду и пре свега, Срби.”     
За Демократску странку положај Војводине није био државноправно питање нити је она могла имати статус федералне јединице, већ самоуправе у децентрализованој држави. За прваке Демократске странке такође је био споран утицај државноправних концепција ХСС на захтеве војвођанских “самосталаца”, па Милан Грол, још пре усвајања пунктација, пише да изједначавање статуса Војводине са хрватским захтевима води “у неспоразуме и хаос”. “Кад би се Хрвати задовољавали широком самоуправом..., примена такве децентрализације ишла би за све, па и за Војводину. Али, Хрвати то неће и онда је апсурдно да се компромис с њиховим захтевима (у којима је добар део издвојеног националног и самодржавног карактера) узима за базу целе организације. Тражити за Нови Сад исто што Загреб за себе тражи било би поновити у обрнутом смислу погрешку Видовданског устава, који је положај Загреба хтео свести на положај Зајечара.”  Љубомир Давидовић jе оцениo да је Новосадска резолуција “на штету народног и државног јединства, те да доводи до цепања српског народног елемента”.
Негативне реакције нису обесхрабриле Лалошевића и његове присталице. Реагујући на критике, посебно из редова сопствене странке, Лалошевић је оценио да треба “отворити очи” Београду и убедити га да је “данас војвођанско питање најтеже, најделикатније и најопасније. Кудикамо теже и сложеније него хрватски проблем”. Хрвати су, сматра Лалошевић, “компактан народ, имају своју 1000-годишњу историју, развијену културу... Али, ми Војвођани смо мешавина Срба, Буњеваца, Шокаца,  Русина, Словака, Мађара, Немаца. И ако ми не будемо умели у ту мешавину унети опште народно задовољство, ако ми у тој мешавини не знамо да створимо реда, правног поретка и културног и економског напретка, онда нам прети неизоставна катастрофа.”  Његови сарадници констатују да “успешну политичку борбу” могу повести “само ако се наша борба ослони на наше традиције и наш војвођански патриотизам”.   
 
Војвођански фронт

Идеја о стварању једне војвођанске странке или покрета који ће се на политичкој сцени борити за остварење захтева из Новосадске резолуције јавила се још у време њеног усвајања, али је реализована тек после парламентарних избора 1935. године.  Најава  формирања Југословенске радикалне заједнице, слаб изборни резултат опозиције у Дунавској бановини, недоследност, па и контроверзе, са којима је унутар СДК третирано “војвођанско питање”, свакако су допринели стварању Војвођанског фронта.  
      У таквим околностима, СДС, војвођанске демократе и радикалска фракција, која је заговарала аутономију, преговарали су о оснивању политичке организације која ће се борити за решавање “сложених проблема Војводине”. Те проблеме су, према мишљењу Жарка Јакшића, једног од лидера СДС, могли успешно решавати “само они који их познају. То су домороци”. Јакшић инсистира на тези да “војвођанско питање постоји исто као и хрватско” и зато за Војводину “одлучно тражимо апсолутно исти положај који Хрватска тражи за себе”.  У јулу 1935. године одржана је у Новом Саду конференција на којој су формулисани програмски ставови Војвођанског фронта и објављени у виду писма његовим присталицама. Друга од једанаест тачака овог програма предвиђа да ће се “држава уредити на федеративној основи. Једна од федералних јединица има бити Војводина (Банат, Бачка и Барања са Сремом). Свака покрајина брине се у првом реду за себе, а сви заједно за државу. Покрајинама управљају домороци.” Истовремено је наглашавано: “У границе државне не дамо дирати ником. Држава се не сме цепати ни делити.”  Кључна личност Војвођанског фронта био је самостални демократа Душан Бошковић, мада је формално изабран за председника Акционог одбора, уместо Милана Костића, тек јуна 1937.
Федералистичка концепција уређења земље била је кључни разлог за негативне реакције које је оснивање Војвођанског фронта изазвало и у режимским круговима и у руководству странака Удружене опозиције са седиштем у Београду. Лидери демократа и земљорадника Љубомир Давидовић и Јован Јовановић уважавали су право Војвођана на веће учешће у “пословима и уређењу свога краја”, али су инсистирали на уверењу да образац по коме Хрвати траже федерални статус не може бити примењен на Војводину која није “национално-политички индивидуалитет”. За њих је политички опортун и са националног становишта прихватљив био само статус Војводине као самоуправе, изведен из “природно компонованих економских, саобраћајних, културних и других критеријума”. Поводом ових неспоразума Душан Бошковић је, према једном извештају Централног пресбироа, изјавио “да се он разишао са србијанским делом Удружене опозиције ради тога што она није отворено иступила са својим захтевом о уређењу државе на федеративној основи”. Бошковић, међутим, каже да и даље припада “ширем кругу УО” и да ће “отворено колаборирати са др Мачеком”. У штампи је образлагао овакав став потпуном сагласношћу Војвођанског фронта са Мачековим погледима на “уређење државе и збрињавање сељака”.
Војвођански фронт и његове државноправне захтеве осудили су у свом меморандуму и Војвођани који су живели у Београду, предвођени председником Народне скупштине Стеваном Ћирићем. Текст Меморандума, са осамдесет и једним потписом угледних, углавном нестраначких личности, квалификовао је ставове Фронта као сепаратизам, чије би политичко остварење значило “неминовну националну смрт Војводине: тиме би Војвођани демантовали сву своју прошлост и компромитовали будућност”.  Критичаре федералистичких захтева Војвођанског фронта није толико иритирало указивање на неодговарајући економски и политички положај Војводине, већ изједначавање војвођанског са хрватским питањем и сарадња са Мачеком, чије су државноправне концепције третиране као сепаратизам.  
Мада је замишљен као покрет који ће окупити све Војвођане на платформи борбе против “србијанске хегемоније”, Војвођански фронт никада није постао релевантна политичка снага у покрајини. Због изразито хетерогеног политичког састава, који су чинили припадници СДС, радикала, демократа, ХСС, левих земљорадника, Војвођанске народне странке Блашка Рајића – у Фронту су се, практично од самог настанка, јавили сукоби око програмских ставова и различита тумачења мотива и циљева његовог настанка. (Неспоразуме око интерпретације државноправних захтева међу самим припадницима Фронта бележи војвођанска штампа већ почетком 1936. године.) С друге стране, овај покрет је окупљао углавном средње и крупне поседнике, “економски стабилне” чиновнике, као и део српске интелигенције око Матице српске. Овако сужена социјална структура редуковала је његове политичке домете и објективно чинила неуверљивим економско-социјална залагања за аграрну реформу и протесте против “пљачке”. (Према неким подацима, у Војводини је аграрном реформом до краја 1929. подељено свега 35 одсто земље, а 1938. скоро половина обрадиве земље, односно 49 одсто било је у рукама 6,3 одсто поседника.)  Милан Грол је коментарисао да Војвођански фронт ствара привид да брани интересе милион и по становника а не великих газда, чије је поседе погађао прогресивни порез. Драгољуб Јовановић, вођа “левих” земљорадника, забележио је у својим мемоарима да сељаци у Војводини нису хтели да чују за “пречански фронт” и да су га сматрали “господском измишљотином”. Јовановић наводи своју изјаву Бошковићу да “ми немамо ништа против једне аутономије за Војводину, али она не треба да се осваја клеветањем свих Србијанаца из целе Србије”.  Сенатор Дака Поповић писао је да се идеја о Војвођанском фронту јавила неколико година после уједињења, “у круговима војвођанских привредника и неких политичара, незадовољних развојем економске политике у земљи. Консолидовањем унутрашњег стања све су више измицали конјунктурни послови и лаке зараде, нарочито у трговини, и то је био један од разлога незадовољства трговаца. Други разлог представљала је фискална политика тадашњих влада, које су навалиле на војвођанске земљораднике несразмерно високим порезима на земљу. Велики поседи раздељени добровољцима и аграрној сиротињи нису били у стању да сносе пореске терете, и ти измакли приходи су знатно смањили фискалне приходе. Пореске власти су преваљивале мањак на средње и мале поседнике, услед чега се међу њима јавило незадовољство. Још један разлог за оснивање Фронта чуо се најчешће у редовима неких војвођанских посланика и политичких људи. Говорило се да ће Војводина боље пролазити ако се њени посланици сврстају у један фронт, по узору на словеначке клерикалце и муслиманску верску групу.” Поповић, такође, сматра да је таквим настојањима допринела франковачка реакција у Загребу после увођења диктатуре, “набацујући мисао о ‘пречанском фронту’, коме би био циљ да Хрвати и Срби у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини и Војводини заједнички иступе против хегемоније Србије”.
Војвођански фронт је окупио део српске интелигенције која је, према Кончару, после 1918. године потиснута из друштвеног живота Војводине као недовољно национална, аустрофилска итд. Та интелектуална струја је, међутим, била окупљена око Матице српске, која је, “за све време диктатуре и каснијих ненародних режима у старој Југославији остала у рукама опозиционих демократских снага Војводине”. Глас Матице српске је, како наводи К. Милутиновић, систематски доносио чланке о актуелним војвођанским проблемима и “општем незадовољству широких народних маса у Војводини због економске експлоатације привредног потенцијала покрајине, корупције и разних злоупотреба бирократског апарата”. Већ у првом броју (1934) уредник Гласа Никола Милутиновић, секретар Матице српске и истакнути представник СДС и Војвођанског фронта, “интерпретира војвођанство као политичку појаву југословенског карактера”.  Присталице Фронта промовисале су чак и синтагму “војвођанска цивилизација”, као израз специфичног вишенационалног, политичког и културног карактера покрајине.
У Београду су аутономистички захтеви дела војвођанске интелигенције тумачени и као рецидив политичких тенденција које су заступали још у Аустроугарској. У неким анализама помињу се “поседници који тајно симпатишу са Мађарима”, као и интелектуалци који су студирали у Мађарској. “Они траже федерацију за Хрватску, али због извесних својих амбиција – да и они представљају извесне факторе у локалним саборима, више су за војвођанску аутономију...” С обзиром на то да их “међу паорима готово и нема”, у анализи се називају “генералима без војске”.
Споразум о преуређењу државе на тријалистичкој основи, који су српске и хрватске опозиционе странке потписале 1937. године у Фаркашићу, изазвао је незадовољство представника Војвођанског фронта, који су указивали на то да је “зло... што међу онима који се споразумевају не видимо ниједног из Војводине” и нагласили да ће захтевати за Војводину “све оне уступке као и остале покрајине, које она заслужује према својој историји и традицијама”.  Тада се јављају и прве недоумице и колебања у руководству Фронта јер је постало очигледно да је “војвођанско питање остављено за доцније”. Према слову споразума из Фаркашића, Војводина није могла рачунати на “самосталан”, нити “равноправан” статус, па је Бошковићева парола “Војвођани на окуп” све мање деловала као реално политичко средство. Федералистички захтеви Војвођанског фронта схватани су као “подршка хрватским националним концесијама и иредентистички расположеним мањинама, а не интересима Војводине и српства у њој”. Међу најбројнијим несловенским мањинама идеја аутономије такође није имала значајније упориште. Мађари су чекали ревизију, а Немци трупе Вермахта, па је борба за аутономију, као вид слабљења српске политичке позиције и растакања српског идентитета и територија, за њих била средство а не циљ. О политичком утицају Војвођанског фронта посведочили су већ резултати општинских избора 1936. године, на којима је владина листа убедљиво победила у  Војводини и целој Дунавској бановини.
На парламентарним изборима, децембра 1938, испоставило се, такође, да је Војвођански фронт далеко од снаге и значаја који су му приписивали његови предводници, али и политички противници. Југословенска радикална заједница освојила је 71,74 одсто гласова у Дунавској бановини, а сличан резултат остварила је и у Војводини. Душан Бошковић изгубио је изборе у Панчеву “које се одувек сматрало његовом ‘тврђавом’“, а СДС, као водећа странка Фронта, добила је у Војводини само 7.631 глас. Бошковићева процена о 90 одсто Војвођана који су “за аутономију” убедљиво је демантована резултатима избора, што ће, уз предстојећи споразум Цветковић–Мачек, девалвирати и само постојање Војвођанског фронта.
“Оптерећен у високој мери ‘покрајинским шовинизмом’, Фронт је надувавао проблеме експлоатисаности Војводине и пренаглашавао њене специфичности, запуштајући и занемарујући српске националне интересе у овој покрајини.”  Искључивост захтева да све функције у покрајини (“од бана до бележника”) могу обављати само Војвођани, нетрпељивост којом су одисале критике на рачун “Србијанаца” и нарочито изједначавање хрватског и “војвођанског” питања, давали су “пункташки” тон захтевима Фронта. То их је, свакако, чинило мање привлачним у очима војвођанских паора, који су још били “у традицији српског духа и још жилаво бранили народност и веру и у односу према Мађарима и у односу према Хрватима”.  У годинама реалних претњи по интегритет југословенске државе, које су долазиле и споља и изнутра, захтеви за “федералном” или “аутономном” Војводином, више су доживљавани као пут ка слабљењу државе и њене одбране од ревизионизма, него као средство за побољшање стања у покрајини.


 
Војводина између Београда и Загреба 1939. године – неспоразуми око Споразума


Споразум Цветковић–Мачек 1939. године у основи је усвојио федералистички концепт преуређења државе, а Бановина Хрватска представљала је “потпуно уобличено језгро будуће федералне јединице”.  За српску грађанску опозицију то је значило хитност даљег преуређења државе и територијалног дефинисања српске јединице. На то су упућивала и Мачекова уверавања хрватске јавности да је овај споразум само прва етапа у остваривању програма ХСС, чиме је неутралисао критике усташког покрета, чији је циљ била искључиво независна Хрватска, а истовремено отварао простор за нове захтеве, који су се углавном односили на Војводину и Босну и Херцеговину.
ХСС је још у време преговора стварала атмосферу опортуности деобе Војводине: већ у марту 1939. сенатор из Суботице Јосип Вуковић препоручује Буњевцима и Шокцима “као једини спас” да “као Хрвати, вежу своју судбину за Загреб”. У априлу Акциони одбор Срба из Суботице упозоравао је Министарство просвете на то да се “у хрватским круговима проносе гласови како ће цела Бачка и Барања (линијом Бачка Паланка–Кула–Бачка Топола–Суботица) приликом уређења државноправних односа између Срба и Хрвата припасти Хрватској. Следећег месеца на скупу ХСС у Славонском Броду речено је да се за Срем предлаже плебисцит “јер знамо да би тамо изгубили Срби... Војводина би такође гласовала за Загреб јер је то житница која данас нема круха.”  
На седници Хрватског народног заступства 29. августа Мачек је рекао да је територијално питање решено привремено јер се није могла постићи сагласност о дефинитивним границама. Територијални опсег Бановине биће установљен, према његовим речима, када се “буде преуређивала читава државна заједница... Јер, посве друкчије ће изгледати дотични териториј Бановине Хрватске буде ли у новој преуређеној државној заједници, рецимо, и аутономна Војводина или не буде, друкчије буде ли аутономна Босна, или не буде, итд... И ми смо то питање оставили отворено.” Издвојени положај нове административне јединице и утицај ХСС у влади  омогућавали су хрватском покрету, према мишљењу Љ. Димића, “апсолутну власт на простору Бановине и знатан утицај на територијама које је комбиновањем етничког, државноисторијског, економског и политичког ‘критеријума’ настојао да припоји Бановини Хрватској”.  Када је у питању Војводина, оваква тактика је дозвољавала да се истовремено тражи њена аутономија или подела између српске и хрватске стране. Обе опције су имале своје заговорнике и одговарале циљевима хрватског националног покрета.  Хрватска сељачка странка тражила је аутономни статус Војводине, свесна колико би српски интереси тиме били погођени због богатства ове покрајине, њене геополитичке позиције на северу и утицаја на промену односа снага у целој држави, а захтеви ХСС за срезове Барање, Бачке и источног Срема били су само противтежа српској политици да би она попустила у конституисању Војводине као засебне јединице.  У “одбрани” војвођанске аутономије ХСС је истицала да је та област била “саставни дио хрватско-угарског краљевства”, да је економски исцрпљивана у корист Србије, те да Војвођани, укључујући и националне мањине, имају право да одлучују о свом државноправном положају. Пропагирајући паралелно обе идеје, ХСС је на простору Војводине настојала да оснажи своје тврдње о “етничкој већини” доказујући “хрватство” Буњеваца и Шокаца у Бачкој и Барањи. У разговору са делегацијом Хрвата из Бачке и Барање, у априлу 1940. године, Мачек је  најавио да ће се “борбом и мудром политиком ... ако Бог дâ, изменити и прилике код вас у Војводини”. Када је лидер ХСС, крајем септембра 1940. године, сазвао конференцију народних заступника из “источних крајева Бановине Хрватске”, међу његовим саговорницима су се, осим посланика из Илока, Шида, Вуковара и Жупање, који су се налазили у поменутим границама, нашли и представници Хрвата из Суботице и Сремске Митровице. ХСС је била нарочито активна на подручју источног и западног Срема. Осниване су локалне организације странке, Хрватске сељачке и Хрватске грађанске заштите, ширени су огранци Сељачке и Господарске слоге, организација “Земља” бавила се досељавањем Хрвата из пасивних крајева у Славонију, Бачку и Срем.  Број Срба у Војводини хрватска штампа је сводила на 20 одсто, мада су Срби чинили већину у односу на Хрвате у три од пет сремских срезова који су припали Хрватској.
Када је постало очигледно да хрватске територијалне аспирације нису задовољене Споразумом Цветковић–Мачек, прве, умерене критике из редова српске грађанске опозиције заменило је оштро противљење и драматична упозорења на дефинисање положаја Срба и Србије у држави. Мада је у реакцијама српских странака на овај споразум било извесних разлика, оне су биле јединствене у противљењу деоби Војводине или њеном аутономном статусу. Милан Грол је наглашавао да “постоји недељив континуитет национални, културни, географски, саобраћајни и привредни који везује Војводину са Србијом”. Док је за друге Војводина питање срезова, за Србе је она питање “националног бића”, па њена будућност не може бити предмет партијских нагодби, нити “ући у ону торбу трансакција са којом мањинске партије торбаре по Београду”, сматрао је Грол.  Демократе су оцениле да о централизму “не може више бити речи”, па зато “не може бити разлога да се Срби у Војводини исто као на другим гранама не солидаришу у питању општег уређења државе и у питању Војводине као српске покрајине и по томе недељиве од осталих српских крајева”.  Зато је Грол опомињао Србе да буду сложни, а Хрвате подсећао на то да су политичку акцију међу Буњевцима у Бачкој почели да “развијају... тек када им је српска војска прокрчила пут и отворила врата”.
Ставовима Демократске странке о државном преуређењу приближила се после Споразума Цветковић–Мачек и Самостална демократска странка. Страначко вођство у Загребу, са Срђаном Будисављевићем на челу, напустило је ранији став о федерализацији Југославије на принципу историјских покрајина и заложило се за тријалистичко уређење, односно формирање српске, хрватске и словеначке јединице на етничком принципу. СДС се сада изјашњавала против самосталности, односно равноправног уставноправног положаја Војводине и Босне и Херцеговине.
Радикали су сматрали да су територијални уступци “разбуктали” хрватски национализам, па затим и српски, и тако ослабили југословенску државну идеју. За њих је било неприхватљиво тријалистичко преуређење и федерализам, тражили су да се “српски народ изјасни о Споразуму” и да се измене оне његове одредбе којима је “непотребно и неосновано ослабљен положај српског народа и снага центра државе”. Резолуцијом из маја 1940. године радикали су дефинисали Војводину, односно Банат, Бачку, Барању и Срем као “саставни део српског народног подручја, како је то решила велика Народна скупштина 25. новембра 1918. године”. Тај документ је, у складу са опредељењима Радикалне странке, предвиђао широку покрајинску самоуправу за Војводину, али у оквирима српске јединице јер “Војводина, и кад би имала своју самоуправу, она је судбински везана за остале српске земље”.  Овакав став Радикалне странке према Споразуму није, међутим, био једногласно прихваћен међу чланством у Војводини. Једна група око Живка Продановића тражила је да ужи извршни одбор странке за Војводину и Срем донесе резолуцију којом ће прихватити Споразум Цветковић–Мачек. Тај предлог је, истина, одбијен, али са свега осам гласова против, док се шест чланова одбора изјаснило за усвајање такве резолуције.
Против засебног уставноправног положаја Војводине или њене деобе изјасниле су се и остале српске грађанске странке, као и Српски културни  клуб, чији је председник Слободан Јовановић оценио да “ми не можемо водити једну политику лирике кад други око нас примењују метод грабежа”.  СКК је Војводину доживљавао као област у којој је српска национална мисао и национално биће угрожено и сматрао је да треба истицати њен српски карактер. У Срему и Бачкој су оснивани одбори СКК, а у сремским срезовима који су припали Бановини Хрватској вођена је акција за издвајање и припајање српској јединици.   
     Једина политичка групација у Србији која је после Споразума Цветковић–Мачек остала на позицијама засебног аутономног положаја Војводине било је једно крило СДС, предвођено Душаном Бошковићем. Он је контактирао са Мачеком у току преговора и, према писању штампе, инсистирао на томе да “историјски споразум треба да реши сва питања”. Није познато шта му је Мачек том приликом рекао, али “према каснијој подршци коју је дао Споразуму извесно је да је Д. Бошковић био задовољан Мачековим ставовима и оријентацијом”.  Међутим, реакције српских грађанских странака на Мачекову “визију” Војводине и нарочито промена става СДС, условили су поларизацију међу присталицама ове странке у покрајини. На састанку СДС у септембру 1939. године део “самосталаца” предвођен Александром Мочом осудио је “фронташку” оријентацију странке, сматрајући да је она угрозила њен политички идентитет. Од руководства се тражило да због тешких политичких прилика и у интересу очувања државне целине ревидира ранији став о Војводини. Мочове присталице сматрале су да је, с обзиром на измењене унутрашње прилике и образовање Бановине Хрватске, у чији су састав ушли многи крајеви некадашње Војводине, “неопходна измена нашег политичког програма”. То није значило “напуштање извесних начела, чији је циљ увек био и остаје национално и економско снажење наших крајева и третирање наших проблема од стране надлежних са више разумевања”. Према овим мишљењима, “заступати идеје г. др Бошковића о положају Војводине приликом коначног преуређења државе” значило би “акцептирање идеја и програма” мађарских мањинских лидера Нађа и Пумера, који су се изјашњавали за аутономију Војводине.
Бошковић се “није много обазирао на ове програмске заокрете у странци”. Напротив, још је упорније пропагирао потребу равноправности Војводине у будућем уставном уређењу земље и “потпуно игнорисао вођство странке у Загребу”. Он и његове присталице инсистирали су на аутономији Војводине “у истом опсегу као и Хрватска”. Демантовали су тврдње да се тиме угрожава јединство државе и објашњавали да ће, у супротном, Мачек тражити да у Бановину Хрватску уђе и Барања и половина Бачке. Бошковић је доследно подржавао део мађарске мањине који је заговарао своју “културну аутономију” у аутономној Војводини, што је, у постојећим околностима, само подстицало неповерење према њему. То је, између осталог, још више удаљило део СДС од идеје аутономије, па су неки њени представници јавно пледирали за конституисање српске бановине, у којој “Војводина мора да иде раме уз раме са Србијом и осталим крајевима”.
Бошковић је и током 1940. године тврдио да Мачек неће постављати друге територијалне захтеве у вези с Војводином, сем оних утврђених Споразумом, уколико и она добије равноправан уставни статус. Обећавао је чак да би у том случају Војводини припали и Шид и Вуковарски срез. На Бошковићеву агитацију реаговао је Стојан Дедић, бивши председник Удружења Војвођана у Београду, упозорењем да је “хрватски партикуларизам, који је требало да буде главни савезник војвођанства, схватио Војводину као значајну монету за своје поткусуривање са београдским режимом. Док је Војвођански покрет водио аутономашку политику издвајајући се из српске целине, дотле је његов хрватски партнер водио великохрватску политику. Према томе, идеолошка дисхармонија између те две политике била је очевидна и могло се очекивати да ће је и носиоци Војвођанског покрета најзад уочити. Али, то се све досад није десило. Но, осим ове идеолошке разлике, постојала је још једна крупна разлика између та два покрета: Хрватство је са политичког гледишта било несравњено јаче него новопостављено војвођанство. Према томе, поборници војвођанства морали су при својој калкулацији то узети у обзир и на Загребачке пунктације нису смеле следити војвођанске пунктације. Последице ове политичке омашке нису изостале: оне су добиле свој епилог у стварању самосталне Бановине Хрватске. А што се тиче Војводине, она, према пројекту хрватских партикулариста, треба или да се дели између српске и хрватске јединице, или да у њој доминира хрватско-католичка групација. Дакле, треба да дође све друго само не оно што су носиоци Војвођанског покрета обећавали нашој јавности.”
Избијање Другог светског рата и окупација Југославије окончаће полемике о статусу и територији Војводине у оквиру грађанског политичког фронта. Резолуцијом посланика и “заступника власти” Бановине Хрватске и представника усташког покрета, недељу дана пре Хитлеровог напада на Југославију, проглашена је “слободна Хрватска држава у својим историјским и етнографским границама, које су укључивале и “хрватски део Војводине”, односно Срем. Ову одлуку реализоваће усташки вођа Славко Кватерник када, у присуству немачког опуномоћеника Едмунда Везенмајера, 10. априла прогласи Независну Државу Хрватску. Хортијеве трупе окупирале су Бачку, а Банат је постао војно-управно подручје Трећег рајха.

Комунистички концепт федерације – Аутономна покрајина Војводина

Вишедеценијски спор међу грађанским политичким партијама у Краљевини Југославији разрешила је Комунистичка партија Југославије, инаугуришући уставноправно решење које је било производ комплексне политичке комбинаторике. На унутрашњем плану радило се о борби за примат између КП и ХСС, а на доминантном, спољнополитичком плану, пресудио је сукоб интереса Совјетског Савеза и западних сила, који ће се, крајем Другог светског рата, окончати компромисом и стварањем федеративне Југославије.
 Историја бележи задовољство којим су леве и социјалдемократске партије – и поред залагања за републиканску федерацију – поздравиле стварање прве југословенске државе. У време одржавања Вуковарског конгреса, који је промовисао принципе “националне државе и “народног јединства”, “југословенски комунисти су чак били огорчени што процес централизације у Краљевини СХС не тече брже, услед чега се у њеним покрајинама и даље задржава различито законодавство”.  Међутим, национална политика КПЈ – гвозденом дисциплином Треће интернационале – ускоро бива подређена спољнополитичким интересима Москве. Југославија је сматрана ослонцем француског и британског империјализма на Балкану, стубом версајског поретка, чије је само постојање угрожавало прву земљу социјализма. Потребу њене дезинтеграције Коминтерна је у форми идеолошких постулата наметала југословенским комунистима, а они су их, почев од 1924, углавном беспоговорно прихватали. Те године је, наиме, на основу Лењинове тезе о разлици између “угњетених” и “угњетачких” нација, Пети конгрес Коминтерне донео одлуку о потреби разбијања Југославије и наметнуо југословенским комунистима обавезу да се боре против српског национализма и хегемоније, подржавајући национализме свих других народа и њихово право на самоопредељење и отцепљење.  
Новија истраживања комунистичког покрета указују на то да су овакви ставови Коминтерне проистекли из настојања да се придобију и преузму присталице ХСС на заједничкој идеји разбијања Југославије, односно, како је објаснио Родољуб Чолаковић, да се “надлицитира вођство ХСС”. Одлуке Петог конгреса доводе се у везу и са боравком Стјепана Радића у Москви те године и његовим приступањем Сељачкој интернационали.  Та ”идеја лицитирања у радикализму националне борбе на ријечима” заиста је уочљива у реторици комуниста који понављају оцене ХСС о ”угњетачкој српској нацији” (не буржоазији или олигархији као раније), о угроженом ”пречанском сељаштву”, Србима и Србијанцима и ”историјским покрајинама” које живе ”нарочитим политичким животом” и чије се територије поклапају са ”националним границама”.  То су (према одлукама Трећег конгреса КПЈ 1926. године): Србија, Црна Гора, Македонија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и први пут званично – Војводина.  Комунисти су, сматра Б. Глигоријевић, имали амбициозан план да придобију чланство ХСС и чак преузму вођство у Хрватском сељачком покрету, али су “у такмичењу за националне боје унапред били у неповољнијем положају: то су други, грађански политичари радили већ знатно дуже и много боље... На априлском пленуму 1936. могло се само констатовати да има комуниста који стоје ‘под утицајем ХСС’“.
По директивама Коминтерне, КП Југославије је на Четвртом конгресу 1928. године дефинитивно прихватила став о борби за формирање независних држава на подручју Краљевине Југославије. Такав концепт решавања националног питања није наилазио на разумевање у Војводини: парола о разбијању земље, како је оценио један аутор, у покрајини није била “ни актуелна, ни реална”.  О томе сведочи и чињеница да  у партијском материјалу који је штампан у покрајини није било тако експлицитних порука о потреби дезинтеграције државе. Највећи отпор изазивала је наредба о подршци Мађарској странци, односно став да комунисти не смеју сузбијати њен иредентизам јер би то служило “српској хегемонистичкој буржоазији”.
Када je Стаљин средином тридесетих година, услед радикалног спољнополитичког заокрета, успоставиo политику Народног фронта, југословенски комунисти ће се вратити федералистичком концепту. Федеративна организација Југославије прецизно је изложена у једном писму ЦК КПЈ 1936. године, у коме се први пут Војводина помиње као једна од седам федералних јединица. У писму се између осталог констатује да се ”становиште левичара (о државном уређењу) поклапа са становиштем Сељачко-демократске коалиције”.  На платформи Народног фронта комунисти ће у Војводини 1935. године остварити сарадњу са Војвођанским фронтом, прихватајући и његову аргументацију и реторику, па ће у изборној кампањи комунистички активисти наступати са паролом ”Војводина Војвођанима”. Кључна политичка теза њиховог програма била је “демократизација земље и преуређење на федеративној основи, где би и Војводина била федеративна јединица”. У бази, односно у контактима са чланством у Војводини, федеративни статус Војводине се, међутим, третира као једно од алтернативних решења за случај да се ”настави србијанска државна хегемонија”, а о чему ће се, у крајњем, одлучити ”народним плебисцитом”.  
У годинама мобилизације маса пред Други светски рат комунисти ће, опет на препоруку Коминтерне, нешто ублажити децидиране захтеве за федеративни статус Војводине и других области, а неће помињати ни аутономију. И у првим годинама рата КП ће испољити сличну разумљиву опрезност, настојећи да придобије за борбу и националне мањине. Међутим, 1942. године партијски кадрови у Војводини траже обнову Покрајинског комитета и формирање покрајинских органа народне власти, а годину дана касније обновљени ПК поново тражи да се у Војводини оформи Антифашистичко веће како би и Војводина постала ”као остале наше покрајине”. Чињеница да Војводина није ни поменута у Одлуци АВНОЈ о изградњи Југославије на федеративном принципу указивала је на једну другу врсту опрезности везану за српско–хрватске неспоразуме око Војводине, које ЦК није желео да потенцира прејудицирањем њеног послератног статуса. А ти неспоразуми били су уочљиви у реакцији Покрајинског комитета за Војводину на својатање Срема од стране хрватског централног комитета 1943, мада свакако није без значаја чињеница да је према Титовој директиви (јануар 1942) партизански покрет у Срему потпадао под надлежност хрватског главног штаба. Та директива је, после поменуте реакције Покрајинског комитета Војводине, ипак измењена, па је Срем пренет у надлежност Војводине, закључно са линијом Вуковар–Винковци–Жупања. Тито је у марту 1944. разјаснио да ће Војводина добити ”најширу аутономију” у оквиру једне од федералних јединица, а дефинитивна одлука донета је после изјашњавања Седме покрајинске конференције у априлу 1945, односно Скупштине изасланика народа Војводине четири месеца касније о ”укључивању аутономне Војводине у федералну Србију”.  У мају 1945. Главни народноослободилачки одбор Војводине ”уступио” је Барању Хрватској, а дефинитивним разграничењем Хрватској су припали и Вуковарски, Винковачки и Жупањски срез. Првог септембра 1945. усвојен је Закон о установљењу и устројству Аутономне покрајине Војводине.
 

Закључак

Идеја аутономије Војводине припадала је све до 1918. године искључиво српском националном покрету, који је у политичко-територијалној аутономности видео средство очувања националног идентитета у Хабзбуршкој монархији. Међутим, у првој југословенској држави та идеја  губи свој првобитни смисао.  
 Политичари и интелектуалци “јужнословенске оријентације” који су се залагали за уједињење преко Народног вијећа СХС јављају се као заступници идеје аутономије Војводине и после њеног присаједињења Србији. Њима је, као и хрватским политичарима, била ближа концепција федералне државе, у којој би тзв. историјске покрајине, каквом су сматрали и Војводину, задржале известан степен самосталности у односу на централну власт. Готово одмах по уједињењу, нашли су се као природни савезници хрватских политичара, предвођених ХСС, у борби за државноправну реконструкцију Југославије. Следећи пример Загреба, војвођански аутономисти и федералисти су настојали да отворе “војвођанско питање” – као израз нужности другачијег решавања положаја Војводине. Они су, такође, аутори теорије о ”војвођанском идентитету”, односно ”војвођанству” као појави “југословенског карактера”. Под утицајем ХСС, у тим политичким и интелектуалним круговима оживљавају концепције о самосвојности и посебном статусу Војводине у југословенској држави, потенцира се разочарање у Србију и њену улогу Пијемонта, а Београд се третира као место одакле у Војводину стижу углавном чизма, пендрек и – порези! Мада је, као развијенија и у рату мање страдала од подручја предратне Србије, Војводина била порески више оптерећена област, у нашој историографији још увек недостају целовите анализе слике југословенског друштва између два рата које би разјасниле  дилеме о утемељености економског незадовољства, односно на њему заснованог захтева за аутономним (федералним) статусом покрајине. Постоје, свакако, и други, социолошки и културолошки аспекти овог питања, значајни за објашњење не само нормативног дефинисања аутономије већ и процеса стварања посебног, покрајинског идентитета, који је започео управо у периоду између два рата, и још траје, а чији би евентуални довршетак девалвирао сваку даљу полемику на тему аутономије.
 На проблематичност тезе да је аутономистички покрет у Војводини после 1918. настао као последица “економског исцрпљивања” и “пљачке” Војводине, ипак, указује чињеница да је Војвођански фронт остао на маргини политичког живота. Изразито хетерогена политичка структура Фронта и његова, такође, изразито сужена социјална структура задржале су српско сељаштво у Војводини на дистанци, како од велепоседника који су га уверавали у пљачку из Београда, тако и од интелектуалаца, који су, како је приметио један Фронту наклоњени политичар, “освајали аутономију клеветањем свих Србијанаца из целе Србије”. С друге стране, стратешки интереси матичних држава чинили су непривлачном идеју аутономије и у очима најбројнијих, несловенских мањина у Војводини.
Упркос томе, а захваљујући победничком статусу Комунистичке партије Југославије – која је под утицајем Коминтерне преузела и реализовала грађански аутономистички концепт – политички дискурс Војвођанског фронта постао је исходиште савременог аутономног положаја Војводине. Комунистички пројекат Војводине опстао је више од пола века, а његову уставну форму из 1974. део политичке јавности и данас индиректно третира као једно од пожељних решења за статус покрајине. 


ЛИТЕРАТУРА:


Архив Војводине, Фонд Дунавске бановине
Музеј Војводине, Архивска збирка, Фонд Коминтерне 1919–1941.

1. Петрановић, Бранко, Зечевић, Момчило, Југословенски  федерализам – идеје и стварност, I–II, тематска збирка докумената, Просвета, Београд 1987.
2. Петрановић, Бранко, Зечевић, Момчило, Југославија 1918–1988, тематска збирка докумената, Рад, Београд 1988.
3. Димић, Љубодраг, Историја српске државности, III том, Србија у Југославији, САНУ – огранак у Новом Саду, Беседа, издавачка установа православне Eпархије бачке, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад 2001.
4. Петрановић, Бранко, Историја Југославије 1918–1988, Нолит, Београд.
5. Британци о Краљевини Југославији, I, II, III, збирка извештаја британског посланства, Аврамовски, Живко, Архив Југославије, Београд, Школска књига, Загреб 1986.
6. Кончар, Ранко, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929–1941, Мир, Нови Сад 1995.
7. Попов, Чедомир, Попов, Јелена, Аутономија Војводине – српско питање, Кровови, Ср. Карловци 2000.
8. Бобан, Љубо, Мачек и политика ХСС 1928–1941, I, II, Либер, Загреб 1974.
9. Милутиновић, Коста, Развој федералистичке мисли код подунавских народа, Змај,  Нови Сад.
10. Р. В. Ситон–Вотсон и Југославени, Кореспонденција I–II, 1906–1941, Свеучилиште у Загребу, Институт за хрватску повијест, Британска академија, Загреб–Лондон 1976.
11.  Поповић, Душан, Срби у Војводини, I, II, III,  Матица српска , Нови Сад 1990.
12.  Војводина и Србија (зборник радова), Градска штампарија, Суботица 1926.
13.  Ивић, Алекса, Историја Срба у Војводини, Матица српска, Нови Сад 1929.
14.  Милетић, Светозар, О српском питању, Градска библиотека, Нови Сад 2001.
15. Аврамовић, Tеодор, Привреда Војводине 1918–1930, Матица српска, Нови Сад 1965.
16.  Милутиновић, Коста, Војводина између Београда и Загреба 1918, ЈАЗУ, Загреб 1966.        
17. Месарош, Шандор, Положај Мађара у Војводини 1918–1929, Филозофски факултет, Нови Сад 1981.
18. Стефановски, Мирјана, Српска политичка емиграција о преуређењу Југославије 1941–1943, Народна књига, Београд 1988.
19. Храбак, Богумил, “Борба демократа за самосвојност Војводине 1919–1928”,
Зборник хисторијског института Сл. Брод, год. 19, бр. 1, Славонски Брод 1982.
20. Стојков, Тодор, “Одјек Загребачких пунктација у грађанским опозиционим странкама Војводине”, Зборник за историју Матице српске, бр. 2, 1970.   
21. Радојевић, Мира, “Српско–хрватски спор око Војводине 1918–1941”, Историја XX века, 2/1996.
22. Кончар, Ранко, “Новосадска резолуција из1932”, Зборник за историју Матице српске, 8/1973, Нови Сад.
23. Попов, Чедомир, Мозаичка слика историје Војводине, рад Музеја Војводине 39, Нови Сад 1997.
24. Глигоријевић, Бранислав, “Југословенство између два рата”, Југословенски историјски часопиc, 21, 1–4/1986.
25. Мијатовић, Бошко, “Војвођанско питање: има ли озбиљног темеља?”, часопис Призма, април, 2003.
26. Милановић, Ђорђе, “Почеци и први успеси у развоју Народног фронта у Војводини током 1935. и 1936. године”, Истраживања, 1/1971, Нови Сад.
27. Палић, Миленко, “О националном питању у теорији и пракси КПЈ у Војводини до 1929”, Истраживања, 9/1980.
28. Плетерски, Јанко, “Народи, Југославија, револуција”, Комунист, Љубљана 1986.
29. Пешић, Десанка, Југословенски комунисти и национално питање 1919–1935, Рад, Београд 1983.
30. Глигоријевић, Бранислав, Коминтерна, југословенско и српско питање, Институт за савремену историју, Београд 1992.
31. Присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918, зборник радова, Музеј Војводине, Нови Сад 1993.
32. Присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање Србији 1918,  збирка докумената, Музеј Војводине, Нови Сад 1993.

 

 

Пошаљите коментар

Ваше име:
Наслов:
Коментар:

 


Анкета

Да ли ће усвајање статута побољшати економски положај грађана Војводине
 

Документи