Беч Нојман: Србија је постгеноцидно друштво

То је био геноцидни режим, који је преко терора владао и манипулисао људима ОПШИРНИЈЕ...

Иницијатива за укидање аутoномије Војводине

Српски народни покрет „Светозар Милетић“, са седиштем у Новом Саду, основан је 2001. године,,, ОПШИРНИЈЕ...

Уставни суд оспорио и назив „Влада Војводине“

Уставни Суд Србије данас је и званично на свом сајту објавио образложење своје недавно донете одлуке о неуставности појединих ... ОПШИРНИЈЕ...

Банатски паори: Улазак у ЕУ уништава пољопривреду

домаће пољопривредне субвенције су вишеструко ниже од субвенција фармерима у већим европским земљама које извозе.... ОПШИРНИЈЕ...

Пајтићево закаснело србовање...

Предуго нема слоге у СНС-у око тога ко ће бити њихов покрајински лидер. Време годишњих одмора полако.. ОПШИРНИЈЕ...

Newsletter

Ако желите да путем електронске поште (e-maila) будете обавештени о важни догађајима, вестима, трибинама и акцијама пријавите се newsletter сервис сајта www.nemasale.rs. Newsletter је потпуно бесплатан сервис. Уколико будете.. ОПШИРНИЈЕ...

Анализе

„Европска Војводина“, која би се по сличном рецепту, било попут Косова или Црне Горе, одвојила од Србије, могла би изнова да регулише свој енергетски и имовински статус. Домаћим евроутопистима није важно што ће Војводина остати без дотока гаса, нити што.. ОПШИРНИЈЕ...

http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/426350autonomija.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/304677majska.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/427395ustavnisud_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/564970demo.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/923257srpski_640.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/769405newsletter.jpg http://nemasale.rs/components/com_gk2_photoslide/images/thumbm/379436stepenice_amandmani_500x220.jpg

Устав и ''војвођанско питање''

Резиме

Уставне реформе као по правилу отварају ''војвођанско питање'', али га ни последња, очигледно, неће скинути са дневног реда. Правна норма, макар и као резултат ''општег консензуса'', не може да разреши темељни политички, али и социолошки, културни, па и психолошки несклад у доживљају Војводине и њене аутономије. Најпре као национално, у новијој историји уставно, а увек и пре свега политичко питање, аутономија Војводине је већ осам деценија извор неспоразума без већих изгледа за скоро, још мање дугорочно решавање. Разлике које се данас испољавају у погледима на уставноправни статус Војводине имају своје дубоке корене у прошлости, а најочигледније су у тумачењу мотива којим су се током последњих осам деценија руководили заговорници аутономије. 

Кључне речи: Војводина, аутономија, устав, Југославија, Србија

The Constitution and the “Vojvodina Issue”

Summary

Constitutional reforms as a rule always open the “Vojvodina issue”. It is obvious, however, that the latest ones will not produce an answer to it. A legal norm, even in the form of a “general consensus”, cannot resolve wide political, and also sociological, cultural, sometimes psychological discrepancies in perception of Vojvodina and the question of its autonomy. Initially national, lately constitutional, but above all a political issue, the autonomy of Vojvodina has been a bone of contention for nearly eight decades without a promising outcome for a long term solution in sight. Differences in opinion, pertaining to the constitutional status of Vojvodina, that are apparent today have deep roots in the past and are most obvious in the way advocates of the autonomy have been interpreting motives for it over the past eighty years.

Key words: Vojvodina, autonomy, Constitution, Yugoslavia, Serbia.

*** 

Сасвим очекивано, територијална организација Србије поделила је креаторе новог Устава и, замало, онемогућила политички компромис којим је, на крају, ипак усвојен предлог највишег правног акта. Чињеница да су се све релевантне политичке странке сложиле око тога да Војводина треба да има аутономију, није, међутим, смањила разлике у схватању тог појма, а још мање скинула са дневног реда тзв. војвођанско питање. То, чини се, неће поћи за руком ни новом Уставу, макар судећи по чињеници да су непосредно по његовом усвајању уследиле најаве о ''настављању борбе за пуну аутономију''. На овој платформи превладане су привремене несугласице унутар владајуће покрајинске коалиције око подршке Уставу, а хитност израде новог Статута, који према Уставном закону усваја нови сазив војвођанске скупштине, унеколико је оснажена чињеницом да је на референдум у покрајини изашло 10% бирача мање него на нивоу Републике. Део овог проблема је и очекивање да будућа структура покрајинске власти неће битно одступати од постојеће.

Аутономија или ''аутономија''?

Према тумачењу аутономистичких странака и њихових ''антиреферендумских'' савезника, нови Устав не само да није Војводини вратио аутономију, ''укинуту Милошевићевим пучем'' из 1988, већ предлаже решења, гора од још важећих. Захтев за законодавном, извршном и судском влашћу, сопственом имовином и изворним приходима, као садржај ''потпуне'' и ''суштинске'' аутономије, образлаже се историјским, економским и културним разлозима, уз наглашено инсистирање на европској традицији и искуству покрајине. Сличну аргументацију користе и они који су ''бранећи'' аутономију у преговорима о Уставу, невољно пристали на мање од траженог, као и политичари који су до јуче негирали било какву посебност Војводине - посебно њен ''асиметрични'' статус. Као и свака ''затрпана'' историјска тема, прича о аутономији обилује општим местима, стереотипима, па и фалсификатима. Могло би се рећи да су ствари, ипак, кренуле набоље, јер смо, не тако давно, могли прочитати да је ''историја покрајине дуга више од 300 година''. Сада је та импресивна цифра сведена на половину, што такође не одговара истини - осим ако се сложимо да нема разлике између историје једне идеје и њеног остварења. Чак и у том невероватном случају, ваљало би најпре прецизно, sine ira et studio, објаснити: шта је идеја аутономије Војводине значила 1694, шта, рецимо, 1932, а какав је, опет, смисао имала 1975? Полуистина и општих места има и на другој страни, која би аутономију најрадије укинула, али је у последње време нешто дискретније јавно негира, уз уобичајену констатацију да је реч о ''комунистичкој измишљотини''. Е, није.

Ко је ''измислио'' аутономију?

Аутономију Војводине нису ''измислили'' комунисти, мада је јесу успоставили. Много пре њих, тражили су је српски патријарси и епископи, као духовни предводници народа, избеглог Великом сеобом на територију Хабзбуршке монархије, па народно-црквени сабори, почев од 1694, па Милетић и његови либерали. Све до 1918. аутономија је била искључиво национално питање и захтев угарских Срба, који су на простору Хабзбуршке монархије живели и пре Велике сеобе, и то у знатно већем броју од Срба досељених под Чарнојевићем. Српску Војводовину (Срем, Барања, Бачка, Банат и Војна граница), прогласила је 1848. Мајска скупштина у Сремским Карловцима, али ће, после годину дана, Фрања Јосиф формирати Војводство Србију и Тамишки Банат, под војном, а не народном управом, са већинским несрпским становништвом и немачким као званичним језиком, задржавајући за себе титулу српског војводе. Та Војводина, коју је Јаша Игњатовић називао ''мртворођеном'' и ''карикатуром народном'', опстала је до 1860, када ју је хабзбуршки владар и ''српски војвода'' царским решењем укинуо.1 Пре и после тог периода, аутономија Војводине не постоји - осим у националној свести и политичким програмима угарских Срба. Међутим у њиховом економском снажењу, политичкој борби и културном препороду крајем XVIII и током XIX века створена модерна национална свест која ће ''одиграти капиталну улогу у укупној српској националној интеграцији''.2 Онда је дошла 1918. и око чињенице да су Срем, Барања, Банат и Бачка, вољом народних представника присаједињени Србији, углавном нема спора, мада се у реторичком жару често превиђа да у првој Југославији није било ни аутономије ни Војводине.

У првој Југославији: Срби и Србијанци

Присаједињено подручје најпре је подељено на четири области, а затим се у целини нашло у оквиру Дунавске бановине, која је обухватала и друге територије. Неспоразуми почињу средином 20-тих година, када спласне национални занос, а букне аграрна криза, али и сукоб унитаристичког и федералистичког концепта, у коме ће Војводина бити вечито присутна и вечито спорна тема. У бурној правнополитичкој историји југословенске краљевине, аутономију Војводине – овог пута од Београда – заговараће Самостална демократска странка Светозара Прибићевића и њој придружене фракције демократа и радикала, уз свесрдну подршку Хрватске сељачке странке, чијем је пројекту (кон)федерализације Југославије одговарао засебан уставноправни положај Војводине, односно, оног њеног дела, на који Загреб није претендовао. Под утицајем ХСС, међу политичарима који су 1918. заговарали уједињење преко Народног вијећа, оживљавају концепције о самосвојности и посебности Војводине, потенцира се разочарање у ''пијемонтску'' улогу Србије, а Београд се третира као место из кога стижу углавном пендрек, чизма и порези. Јесу намети у Војводини били већи него другде (рачунало се, ваљда, на солидарност Срба ''пречана'' са сиромашнијим и у рату опустошеним крајевима). И јесу чиновници ''Србијанци'', као изашли из Нушићевих комедија, заузимали синекуре у војвођанским градовима (мада не у мери, какву је имала драматизација те појаве). И јесте несловенски живаљ у Војводини дуго окајавао грехе губитника. Међутим, некако се оваква идеја аутономије, различитости у односу на пределе испод Саве и Дунава, није примила међу војвођанским Србима. Можда из страха од мађарског ревизионизма и хрватског својатања Срема, делова Бачке и Барање, можда због чињенице да је Србија век и по била ''земља снова и нада'', а можда и зато што су лидери Војвођанског фронта освајали аутономију ''клеветањем свих Србијанаца из целе Србије'', како је говорио Драгољуб Јовановић.3 Из сасвим другачијих разлога нису је масовније подржали ни војвођански Немци и Мађари. Тек, Војвођански фронт, који је 1935. окупио аутономистичке, прецизније речено, федералистичке снаге у покрајини, поражен је на свим изборима, а после Споразума Цветковић- Мачек који је заоштрио спор Београда и Загреба око Војводине, дефинитивно је нестао са политичке сцене. Идеју аутономије већ је у свом програму имала Комунистичка партија Југославије, која је, настојећи да испуни недоследне Стаљинове пројекте, наизменично тражила разбијање Југославије и њену федерализацију. Са Војводином као аутономијом или федералном јединицом. На таквом програму постигнут је 1936. споразум комуниста и Војвођанског фронта, па су и партијски секретари наступали са паролом ''Војводина Војвођанима''. Постоје врло егзактни примери да комунистички пројекат Војводине није ни међу чланством у покрајини наилазио на превише разумевања, па му је, за сваки случај, предочавана могућност ''да Војводина буде аутономна област везана за Србију'' или да се о њеном статусу одлучи ''народним плебисцитом''.4 Oнда је почео рат.

Ратне дилеме

У годинама мобилизације маса пред други светски рат, а по савету Коминтерне, комунисти више неће децидирано помињати ни аутономију, ни федеративни статус Војводине. У првим годинама рата КП ће испољити сличну разумљиву опрезност, настојећи да придобије за борбу и националне мањине. Међутим, 1942. партијски кадрови у Војводини траже обнову Покрајинског комитета и формирање покрајинских органа народне власти, а годину дана касније обновљени ПК поново тражи да се у Војводини оформи Антифашистичко веће, како би и она постала ”као остале наше покрајине”.5 Чињеница да Војводина није ни поменута у Одлуци АВНОЈ о изградњи Југославије на федеративном принципу указивала је на једну другу врсту опрезности, везану за српско-хрватске неспоразуме око Војводине, које ЦК није желео да потенцира прејудицирањем њеног послератног статуса. Неспоразуми су били уочљиви у реакцији ПК за Војводину на својатање Срема од стране хрватског централног комитета '43, мада свакако није без значаја чињеница да је према Титовој директиви из 1942. партизански покрет у Срему потпадао под надлежност хрватског Главног штаба. Та директива је, после поменуте реакције ПКВ, ипак измењена, па је Срем пренет у надлежност Војводине, закључно са линијом Вуковар-Винковци-Жупања. Тито је у марту 1944. разјаснио да ће Војводина добити ”најширу аутономију” у оквиру једне од федералних јединица, одбијајући, истовремено, предлог о аутономији за Србе у Хрватској, за шта се залагао Моша Пијаде, као и могућност аутономије Далмације, годину дана касније.6 Дефинитивна одлука донета је после изјашњавања Седме покрајинске конференције у априлу 1945, односно, Скупштине изасланика народа Војводине, четири месеца касније, о ”укључивању аутономне Војводине у федералну Србију”.7 У мају 1945. Главни народноослободилачки одбор Војводине ”уступио” је Барању Хрватској, а дефинитивним разграничењем, Хрватској су припали и вуковарски, винковачки и жупањски срез. Првог септембра 1945. усвојен је Закон о установљењу и устројству Аутономне покрајине Војводине.

У другој Југославији: од покрајине до државе

Први Устав Федеративне Народне Републике Југославије, 1946, дефинисао је републику као ''примарну и основну јединицу'' државне организације, али су аутономне покрајине - ''привилегија'' Републике Србије, биле самостално заступљене у скупштинском Већу народа. Права и надлежности аутономних покрајина регулисана су Уставом НР Србије из 1947. године, а Статутом АП Војводине дефинисана су овлашћења у области привреде, финансија, судства, просвете, културе, здравства, социјалне политике и у сфери националне равноправности. Иако је Уставни закон из 1953. унеколико проширио надлежности Републике над покрајинама, аутономију је и даље гарантовала Федерација, обавезујући Србију да штити њихово постојање и права. Устав из 1963. није битно променио положај аутономних покрајина у Србији, али је атмосфера пре и после његовог доношења такве промене јасно наговештавала. Иако је слово Устава дефинисало покрајине као ''аутономне делове републике'', овај принцип је оспорен већ на VIII конгресу КПЈ 1964, Титовом најавом ''свестране афирмације друштвено-економских функција република и покрајина'', спутаних ''унитаристичким игнорисањем''.8 Била је то ''претпремијера'' конфедерализације, а затим и слома југословенске државе, који је отпочео на Брионском пленуму 1966, а у коме су значајну улогу одиграле и аутономне покрајине. Брионски закључци послужили су, наиме, као основ за ''преиспитивање положаја аутономних покрајина и преустројство Републике Србије''.9 Постојећи уставни оквир проглашен је преуским за неометан привредни и културни развој покрајина и спровођење политике националне равноправности. Апсолутно, а затим релативно заостајање Војводине у првим послератним годинама, услед разорне аграрне политике КПЈ и дезинвестирања у покрајинску индустрију, чији су капацитети одношени у друге републике, па и државе (Албанију, на пример), приписивано је искључиво ''великосрпском хегемонизму'', мада су каснија истраживања показала да је најмање војвођанских млинова и шећерана завршило у централној Србији.10 Јавно изражавана намера да аутономне покрајине постану ''конститутивни елемент југословенског федерализма'', образлагана је проблемима у области расподеле, па је на првом месту тражено ''право на самостално утврђивање висине прихода'' (!), сопствени институционални систем власти, самоуправна организација идентична републичкој, самостално финансирање ''друштвених делатности'', итд. Амандманима VII – XIX из 1968. године, аутономне покрајине су постале ''трајни конститутивни елемент југословенског федерализма'',11 а такво својство дато је и ''народностима'', односно, националним мањинама, али је дефинитивно искључена могућност формирања било које нове аутономије у Југославији. Уставне промене ''одредиле су нову садржину аутономије и афирмисале њене историјске основе и оригиналност''.12

Устав из 1974. године заокружио је процес претварања покрајина у федералне јединице, па је и Србија претворена у ''федерацију sui generis''.13 Југословенска држава заснована је на концепту ''вишестепеног федерализма'' који је, и према тумачењу његових заговорника, имао ''мало упоришта у досада познатим искуствима федерација у свету''.14 Чињеница да је ''југословенска аутономија конститутивни елеменат федерализма'' истицана је као оригинално решење којим се овакав уставни коцепт ''најдоследније разликује'' од свих других аутономија. ''Ту се уствари више не ради о некој класичној федерацији или конфедерацији'' – објашњавао је Кардељ – ''него о једној самоуправној заједници народа и народности новога типа, која се не заснива искључиво на подели функција државе, него, пре свега, на заједничким интересима утврђеним самоуправним и демократским споразумом међу републикама и покрајинама''.15 Према овом ''оригинерном'' решењу, Војводина је добила сопствени Устав, непосредно учешће у креирању и спровођењу политике СФРЈ и раду њених органа, надлежности у области међународних односа, спољне трговине, финансијске политике. Уставом СР Србије утврђено је право аутономних покрајина да ''у циљу остваривања својих права и дужности самостално својим законима уређују одређене друштвене односе''.16 То је значило да покрајински органи нису морали да спроводе одлуке републичке скупштине од заједничког интереса, уколико су иста питања могли да регулишу сопственим законима. По логици ''специфичне интеграције'' Републике Србије, Нови Сад је могао да утиче на развојну политику Поморавља, али Београд није имао надлежност у питањима развоја Бачке или Срема. С друге стране, Устав Републике Србије није могао бити промењен без сагласности покрајинских скупштина. ''Тако је Србија декларативно била држава, а фактички није, док су покрајине то биле фактички, мада не и декларативно''.17 Односи између ''уже'' Србије и њених покрајина имали су, практично гледано, карактер међудржавних, па су, например, Србија, Војводина и Косово 1988. потписали Споразум о научној сарадњи. Кроз ''самоуправну'' фразеологију којом је образлагано ово непоновљиво уставноправно искуство провејавали су и наговештаји формирања војвођанске нације, чији су корени проналажени још у Хабзбуршкој монархији. ''Бројни су облици и садржаји економске, националне, правне, политичке и културно-духовне индивидуалности и посебности идентитета Војводине'' доказивале су партијске апологете, упозоравајући истовремено да се још увек ''на основи одступања од социјалистичког самоуправљања и духа југословенског федерализма'' јављају ''схватања и пракса који негирају историјску основу и уставом утврђену садржину аутономије''.18

Време је показало колико су далековида била упозорења да ће деетатизација федерације одвести у етатизацију република, а деетатизација Србије у етатизацију покрајина. Један од критичара Кардељевог концепта ''самоуправне заједнице'', професор Михаило Ђурић скупо је платио оцену, изречену у расправи о уставним амандманима 1971, да је Југославија ''већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу, или тачније речено, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоствља неколико самосталних, незвисних, чак међусобно супротстављених националних држава''.19 Ова ''јерес'' одвела га је у затвор, а сличне реакције ''очистиле'' су београдски Правни факултет од ''непријатеља социјализма и самоуправљања'', ''централиста'' и ''фракционаша''. Са политичке сцене збрисани су противници етатизације покрајина, а Војводина и Космет су ипак доспели на ''шалтер Федерације''.20

''Деетатизација'' или ''окупација''?

Уставна реформа, започета у јануару 1988, праћена је у Војводини митинзима подршке партијском и државном руководству Србије, који су кулминирали 5. октобра, оставкама ''аутономашке'' бирократије у Новом Саду. Амандманима IX – XLIX, 28. марта 1989, Србија је ''постала цела'', односно, враћен јој је, према речима уставотвораца, ''државни и уставни суверенитет на целој територији''. Аутономија је третирана искључиво као ''унутрашња ствар Србије'', па је Устав СРЈ из 1992. ни не помиње. Уставне промене и одлазак аутономашког политичког врха пратила је фамозна ''диференцијација'', у којој су нови ''победници'', као и њихови претходници, следили логику: ''Ко није са нама (или нам се бар тако учини) – тај је против нас''. Сменама, јавним дисквалификацијама и комитетским харангама изложени су не само ''тврди'' аутономаши, већ и они који су начелно подржали Милошевићеву политику, али не и методологију. Било је то, за овдашњу политичку сцену типично ''намиривање рачуна'', које ће се, уосталом, поновити десет година касније.

Према решењима новог устава Србије, усвојеног 28. септембра 1990, Војводина и Косово и Метохија сведене су на ''територијалне аутономије'', односно, облик административне децентрализације, на чије органе Република може законом да пренесе одређене послове, док је покрајинама одузета уставотворна и законодавна власт, као и правосудна аутономија. Теза о ''укидању'' аутономије, илустрована је међу критичарима ових решења тврдњом да ''без Уставом утврђених и гарантованих, макар и минималних права Аутономне покрајине не може се говорити о било каквој реалној аутономији''. Мада су Уставом прописане надлежности покрајине да уређује односе у областима образовања, службене употребе језика и писма, друштвене бриге о деци, заштите и унапређења животне средине, урбанизма, итд. та овлашћења зависила су од републичких закона, који су ова изведена права додатно ограничили. Извршна власт у целини је припадала републичким органима, који су могли поверити покрајини спровођење републичких закона и доношење прописа потребних за њихово извршавање. Републичким законима дефинисане су и врсте, извори и обим средстава, намењених покрајинском буџету, као и територија аутономне покрајине. Покрајински Устав замењен је Статутом, чија је ''креативна функција'' сведена на избор, организацију и рад покрајинских органа. Тако је практично, садржај правне дефиниције аутономије препуштен слову републичких закона, којима ће, у суштини, у наредној деценији бити спровођена централизација, чије су се последице осећале у целој држави, мада се на њих најчешће указивало у Војводини. У аутономистичком тумачењу, догађаји из 1988. били су ''политичка и економска окупација'', која је омогућила десетогодишњу ''пљачку'' Војводине, укидајући јој постојеће надлежности. Ни у критици новог Устава Србије не заобилази се закон којим је 1996. Република централизовала имовину, а чије последице, према мишљењу аутономиста, предложени текст није у потпуности елиминисао. Централизација управљања ресурсима, расподеле средстава, одлучивања о инвестицијама, организацији и кадровима, оправдавана политичким и националним разлозима, заиста није оснажила ни државу, ни њене институције, осим, наравно, економске позиције привилегованих. Зато је осиромашила већ запостављену провинцију, додатно искомпликовала ''самоуправљачку'' администрацију и произвела незадовољство грађана у Војводини, али и у другим деловима Србије, с том разликом што је објективно мање ''вукла'' из Пирота, него из Новог Сада. Није, међутим, само ''прерасподела'' новца и капацитета – која је, уз невоље ''рата у окружењу'' и опште сиромашење црпела и резерве и стрпљење у Војводини – узроковала гнев и критике ''Милошевићевог'' Устава. Бар подједнако, аутономашком покрету сметало је негирање ''идентитета'' покрајине, ''свођење Војводине на безличну северну провинцију'', којој власт ''затире чак и име, називајући је северном Србијом, што она никада није била''.21 Зато је захтевана ''стварна'' аутономија, као ''историјски стечено и осведочено право, по могућству и првенствено у оквиру демократске Србије и Југославије...''22 Ако се то ''могућство'' оствари, Војводина би била федерална (СДФВ) или конфедерална (ЛСВ) јединица са ''сопственим уставом, парламентом са законодавним овлашћењима, економском самосталношћу, административном структуром, судством, итд.'' Уколико је, пак, Србија ''не прихвата као конфедералну јединицу'', Војводина треба да буде ''независна и самостална'', као ''неутрална и отворена територија са одговарајућим међународним статусом и гаранцијама'', јер је ''по својим ресурсима и геополитичкој перспективи, способна за такав живот и развој''. У образложењу ових ставова наводи се између осталог, да је одлука о прикључењу Војводине Србији 1918, ''нелегитимна и недемократска'', јер се о њој нису изјаснили Немци и Мађари, те да је Војводина ''ушла у састав Југославије међународно правним актом, Тријанонским уговором, 1920. и то директним прикључењем Југославији, а не Србији''.23 У анализама узрока и последица ''окупације'' Војводине могли су се уочити и ставови да ''ни рата ни распада Југославије не би било да није срушена аутономија Војводине. Војводина је била и остала кључ за рушење устава од 1974. године и за тријумф антибирократске револуције и С. Милошевића, са тако трагичним последицама за све, а највише за српски и муслимански народ у БИХ и Југославији''.24 После 2000. аутори поменутих ставова, ретерирали су (макар јавно) у односу на могућност алтернативе државноправном положају Војводине унутар Србије, али су захтеви за ''стварном'', ''суштинском'' и ''потпуном'' аутономијом остали.

Мада то најчешће јавно демантују, смисао тих захтева и нарочито њихов садржај, неодољиво подсећају на уставна решења из 1974. Нити је живот грађана Војводине у време ''Милошевићевог'' Устава био добар (на разлоге би ваљало потрошити много више речи), нити су творци новог Устава – како и сами признају - импресионирани сопственим текстом. Да ли је зато боље ''вратити'' аутономију из 1974? ''Догађање народа'' свакако није било искључиво спонтана кулминација незадовољства покрајинском бирократијом, али је међу ''бацачима јогурта'' било и немало оних који аутономију Војводине нису доживљавали као забрану ''Голубњаче'' у Новом Саду, или Михизове књижевне вечери у родном Иригу. Скоро две деценије касније, сведоци смо општег галиматијаса, политичке и реторичке конфузије која причу о аутономији употребљава и злоупотребљава према потреби: датуму избора или потенцијалном коалиционом савезнику. Последице уставног и предизборног ''подгревања'' неспоразума око Војводине могу – на овај или онај начин – санирати резултати предстојећих избора, али га свакако неће решити. Читаве генерације одрастале су уз политичку поруку да је Војводина ''крава музара'' (ова неспретна метафора, омиљена у аутономистичком вокабулару, преузета је из радикалске Заставе, у којој је 1919. употребљена у суштински другачијем контексту), коју пљачкају сви режими – од Александра и Пашића наовамо. Велики број људи у Војводини данас живи у уверењу да му се чини неправда и да ''све иде за Београд''. То уверење јача паралелно са сиромашењем и фрустрацијама које оно производи и тешко их је убедити у супротно великим речима попут ''децентрализације'' и ''дезинтеграције''. Ни тврдња да ће сада ''добити више'' него раније, јер им предложени устав гарантује 7% од републичког буџета, није сасвим уверљива, ако им се не објасни зашто је такво решење праведно и логично – ако јесте? То објашњење заслужују и између две изборне (или референдумске) кампање. У супротном, биће их лако убедити да им Београд ''краде'' НИС, или новац од концесија и приватизације. Аутономију Војводине као уставно питање може регулисати правна норма, али је то истовремено и прворазредно политичко питање, које захтева благовремени консензус. За сада се тај консензус постиже само на нивоу владајуће коалиције у Војводини, која увелико пише нови Статут и то на основама Платформе Извршног већа Војводине из 2004. године. Незваничне и контрадикторне информације о садржају будућег Статута тешко би у овом тренутку могле бити предмет озбиљније анализе, али је оправдано претпоставити да ће око овог текста бити прилично полемике. С обзиром на то да ће о њему одлучивати нова покрајинска Скупштина, а уз уставну обавезу да га потврди и будући сазив републичког парламента, неизвесно је да ли ће националне мањине у Војводини постати националне заједнице и добити статус ''конститутивних народа'', хоће ли покрајина имати председника, а војвођанска скупштина два дома ? О овим решењима се засада углавном спекулише, па није лако разлучити колико у поменутим најавама има темељног политичког става, а колико предизборног маркетинга, нарочито у ситуацији када идеју о ''конститутивним народима'' јавно оспори покрајински секретар за управу, прописе и права националних мањина, иначе припадник овог дела грађанства Војводине.

Дакле, Устав је о аутономији ''рекао своје'', али су начела једно, а политика и интереси друго, па је маневарски простор за (зло)употребе ове теме итекако отворен. О томе бар овде постоје бројна и горка искуства.

Фусноте: 

1. Душан Поповић, Срби у Војводини, III, Матица српска, Нови Сад, 1990. стр. 306-309.[^]
2. Чедомир Попов, Јелена Попов, Аутономија Војводине-српско питање, Кровови, Сремски Карловци, 2000. стр. 108.[^]
3. Ранко Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941, МИР, Нови Сад, 1995, стр. 208.[^]
4. Исто, стр. 286-288.[^]
5. Ч.Попов, Ј.Попов, Аутономија Војводине..., стр. 68.[^]
6. Бранко Петрановић, Момчило Зечевић, Југославија 1918-1988, тематска збирка докумената, Рад, Београд, 1988, стр. 645.[^]
7. Исто, стр. 755.[^]
8. Милан Мали, Настанак и развој аутономије Војводине произилази из Титове стратегије и праксе револуције, Нови Сад, 1976, стр. 31.[^]
9. Душан Поповић, Деетатизација и аутономија Војводине, Нови Сад, 1976, стр. 82.[^]
10. Јелена Попов, Војводина и Србија, Лдиј, Ветерник, 2001.[^]
11. Ч. Попов, Ј.Попов, нд, стр. 103.[^]
12. М. Мали, нд, стр. 31.[^]
13. Ч. Попов, Ј.Попов, нд, стр. 106.[^]
14. Маријана Пајванчић, Положај САП Војводине у СР Србији, Истраживања 8, Нови Сад, 1979, стр. 400.[^]
15. Ч. Попов, Ј.Попов, нд, стр.110.[^]
16. М. Пајванчић, нд, стр.403[^]
17. Ч. Попов, Ј.Попов, нд, стр. 105-106.[^]
18. М. Мали, нд, стр. 30.[^]
19. Мило Глигоријевић, Случајна историја, БИГЗ, Београд, 1988, стр. 259-260.[^]
20. Један од противника етатизације покрајина био је и председник ПК СКВ Мирко Чанадановић, који је сматрао да ''Војводина нема шта да тражи на шалтеру Федерације''.[^]
21. Уводне тезе Свенационалног демократског фронта Војводине на округлом столу о теми: Аутономија Војводине данас, Нови Сад, 1993, стр. 11-12.[^]
22. Исто, стр. 12.[^]
23. Меморандум о Војводини Лиге социјалдемократа Војводине, Аутономија Војводине данас, стр. 19-21.[^]
24. Аутономија Војводине данас, стр. 94.[^]
 
Коментари (8)
8 среда, 09 фебруар 2011 13:06
Бранислав
Сви политичари и грађани морају да схвате, да је ДРЖАВА Србија настала пре 800 година и да је прошле године 1.000.000. грађана потписало петицију за ванредне изборе, јер желе да се ШТО ПРЕ формира влада са 3-4 странке, које ће реализовати најважније:
А).СОЦИЈАЛНО-ЕКОНОМСКЕ и Б).ПОЛИТИЧКО-ДРЖАВНЕ циљеве, и то :

А1). ИСКОРЕЊИВАЊЕ корупције, профитера, криминалаца, наркомана, педофила, анархиста,
А2). ХИЉАДЕ НОВИХ РАДНИХ МЕСТА за младе, у прерађивачкој инд, пољопривреди, туризму, а за то су потребне СТРАНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ из: ЕУ, САД, Русије,..
А3). ОТВАРАЊЕ МЕДИЈА за ПОШТЕНЕ, СТРУЧНЕ, КУЛТУРНЕ, МОРАЛНЕ, ПОРОДИЧНЕ грађане из целе Србије, а одлазак некултурних, кабадахија са Дедиња и Цетиња (пре свих Ацо Тијанић).

Б1). Прекидање ДИСКРИМИНАЦИЈЕ грађана јужно од Београда, укидање посебне аутономије и формирање више РАВНОПРАВНИХ покрајина (Војводина 2,0, Бгд 1,7, Западна 1,4, Источна 1,2, Јужна 1,4.)
БЕЗ ДРЖАВНИХ атрибута и надлежности,
-КОСМЕТ спацијални статус, (суштинска аутономија, з4,..)
Б2). Измене Устава и Изборног закона- увођење ДВА ДОМА, (100 пропорционално, плус 90 већински - по 15 из покрајина), смањивање броја представника и администрације у скупштинама и Влади,.
Б3). Дан ДРЖАВНОСТИ да постане 04.01. јер је Стефан Немањић (предак свим Краљевима у ЕУ - НИН од 20.01.11. стр.35.) 04.јануар 1217. када га је Свети Сава крунисао у Жичи, постао први Краљ Српске ДРЖАВЕ, кога су признале све хришћанске државе..!!
Б4). Србија постане Парламентарна монархија (у којој Краљ има протоколарну улогу) како би уз помоћ свих монархија у ЕУ, врло брзо постала ЛИДЕР у Југо-Источној Европи са тржиштем од 55 милиона православаца и по 7 католика и муслимана.!!
НИКО НЕМА ПРАВО ДА СПРЕЧАВА СРЕЋУ И БЛАГОСТАЊЕ СРПСКОМ ПРАВОСЛАВНОМ НАРОДУ.!!!
7 петак, 13 март 2009 19:07
lala
bolje dobar razvod nego loš brak!
6 петак, 13 март 2009 12:30
Laloš
Hvala bogu da nismo svi isti, jer je tužno kako je prezir prema turskom opanku zamenjen obožavanjem bečkih uzdi. Rajinski mentalitet ostaje rajinski bez obzira da li je spahija stambolske i habzburške provinijencije. Osim toga, predhodni komentar ima i elemente lažnog predstavljanja. Res publica označava javne poslove da, ne kažem državne, a svođenje svih žitelja teritorije severno od Save i Dunava na samoproklamovane tamuburaše je krajnje neučtivo,posebno prema nama Srbima iz vojvodstva serbskog. Da li su vaše tamburice, drombulje i gajde vojvođanerske, evropske ili koje god izrade, mene ne interesuje, sve dok to predstavljate kao vaš lični izbor i vašu privatnu stvar i dok ne uzimate sebi za pravo da svojatete i nas koji prema vašem "novootkrivenom" indentitetu gajimo samo prezir i podsmeh. A što se tiče zadaha habzburškog lihvarskog malograđanstva, koje je na rubovima bivših provincija dobilo staus visoke kulture, mogu samo da poručim: Otvorite prozore, jer da nije bilo trulo, ne bi ni propalo. Krležu za svedoka. Uzgred, Vojvodina je srpska reč....
5 четвртак, 12 март 2009 23:12
Vojvodjanin
Ne, nismo svi isti, kod srbijanaca se oseti truli zadah 500 godina robovanja pod Turcima...to i ne bi bilo toliko strasno da oni prihvataju da zamene svoje TURSKE opanke, nasim "precanskim" umesto sto te TURSKE namecu nama...ja sam Srbin, i smatram da je otcepljenje najgore moguce resenje, ali braco sa druge strane, svatite nas, mi samo branimo NASU, ISTO TOLIKO SRPSKU kulturu...Mi smo Srbi, ali mi NEMAMO sajkace, mi NEMAMO trube, mi imamo Tambure!
4 уторак, 10 март 2009 15:59
Snezana
Dok je i jednog zivog Srbina taj film neces gledati!
3 уторак, 10 март 2009 08:38
Србин
Коме се несвиђа нек иде из Војводства Српског.
Сви Смо ми само и једноставно Срби.
2 уторак, 10 март 2009 08:00
Дарко
Синоћ сам био на трибини у Панчеву и једно питање које је остало без одговора а то неможе нико да усади Србимам у главу је следеће како то да само срби падају на приче да постоје Јужњаци(Срби из Ниша), Ере(Срби из Ужица), Шумадинци(Срби из Поморавља),Босанци(Срби из Босне),Херцеговци(Срби из Херцеговине), Војвођани(Срби из Војводине).У разговору са пријатељима Мађљрима сам их пито дали се изјашњавају као Војвођани сви су се насмејали и рекли поносно да су они Мађари само једноставно Мађари е па Срби замислите се. Уосталом зар грађански рат у Босни није почео између Срба ,Хрвата и Муслимана а завршио се миром између Срба ,Хрвата и Бошњака!!! Ајде сад молим вас да замислимо да ли је могуће да да сви Срби у будуће се изјашњавају само као Срби једноставно и без поговорно као што су сви Муслимани преко ноћи постали Бошњаци и тачка Колико отворених питања око којих се трвимо би моментално постала безпреметна и сву ту снагу би моги усмерити на далеко паметније ствари.
1 четвртак, 29 јануар 2009 10:45
Semtex
Zivela Republika Vojvodina!

Пошаљите коментар

Ваше име:
Наслов:
Коментар:

 


Анкета

Да ли ће усвајање статута побољшати економски положај грађана Војводине
 

Документи