Мирдита Срби – поздрави нас Европа преко Словенца Кацина у српској скупштини и показа где нам је место или како то они виде наше место. Људи су огорчено реаговали на ову провокацију Јелка Кацина истог онога који се истакао и некада у рату против „југо-српске солдатеске“ с почетка деведесетих. Његов избор за европског „известиоца“ и његов поздрав нису провокација – они нам кажу – Мирдита Срби – мораћете прихватити независно Косово, а оним „јунопоткивано“ и (кон)федералну Војводину. Више пута је Кацин у име Европе или барем њеног утицајнијег дела опомињао да је Статут Војводине услов да Србија има „европски рејтинг“, то јест, да поред статуса Косова спада у услове (формалне или неформалне) толико жељених евроинтеграција.

Шта је то Војводина? Она је у деветнаестом веку била српски национални пројекат аутономије да би се опстало биолошки и духовно у полуфеудалној и ауторитарној дунавској империји. После одлуке о присаједињему Војводине Србији од пре 91. годину после Првог светског рата, Срби више нису тражили аутономију јер се њихов вековни сан слободе и уједињења остварио. Но, убрзо су хрватски, нарочито правошко-усташки политички кругови инсистирали на Војводини како би је одвојили од Београда. Тај концепт под утицајем аустро-марксиста је прихваћен и у Коминтерни, али и у неким западним круговима. После је Тито уставом из седамдесетчетврте озваничио ту накарадну и антисрпску травестију Војводине. Сада, под притиском Запада, демократе остварују Титов тестамент без довољно свести шта то заправо значи за Србију.

Ово о  чему говоримо се код нас некако из пристојности избегава – о утицају  страног фактора на растакање  српске државе и на разбијање српског етничког простора. Није лепо спочитавати моћном Вашингтону и подсећати њихове сателите из ЕУ на оно шта су нам радили и шта нам раде. Није згодно, могао би неко да се и наљути, па зато новинари и аналитичари као и они који се озбиљније баве овом темом не воле да буду „дрски“. Једноставно речено, кућно васпитање не допушта да се говори о онима који кроје нашу судбину.

Лакше је причу о Статуту Војводине свести на анегдотски ниво у коме се као Чанак, Пајтић, Дачић и Цветковић надмудрују и натежу око формулација и неких одредби овог, више него штеточинског статута. Неуверљиво делује и сторија како је „Пајтић Бачки“ победио или надмудрио „Бориса Нејаког“ и тако дошао до своје „држави у држави“. Наравно, то никако не значи да није било натезања на линији Пајтић – Тадић дугог годину дана, као и то да ту није било и неких мелодраматичних момената у стилу „рушиш нам државу“ и „шта ми можете“, али се сигурно кључна одлука није доносила у том односу.

Статут  који федерализује и дели земљу јесте  како пораз Србије, тако и Бориса Тадића који губи контролу над добрим делом земље, или оног што је остало од ње. Додуше, није то толико Тадићев пораз од Пајтића „премијера владе Војводине“, ако то председнику представља утеху, већ од неких озбиљнијих играча. Додуше, на реалнополитичкој и тактичкој равни, то јесте Пајтићева победа над председником и над Београдом, али стратешки гледано, то је победа моћних сила над Србијом која је принуђена да се кроз регионализацију дели и растаче.

Но, председник или игнорише, или прикрива реалност тог пораза, настојећи да одржи медијски привид своје централне улоге у политичком животу земље. Јер, поштено гледајући, од све моћи остао му је мање више само добар глас или што би рекли имиџ у јавности, па га зато и љубоморно чува. Надамо се да је председник ипак свестан да је Статут Војводине не само антиуставан, већ што је горе и антидржаван, истовремено и његов политички Рубикон. После њега ништа неће бити као што је било, иако ће његови медијски жреци и медији уопште дати све од себе да нас убеде да се ништа значајно и ништа лоше није догодило.

Поред свег медијског испирања мозга, људи су тога, нарочито у Војводини, прилично свесни. Међу многе се увукла зебња, поново се Срби осећају као мањина, а имају осећај и да се мимо њихове воље одвајају од Србије. Неки гласачи владајуће коалиције се осећају преварени, а гласачи неких других странака остављени на цедилу. Мој пријатељ, иначе правник, питао ме је: Шта ће бити „после Статута“ и да ли ће се Војводина одвојити? Нисам знао како једноставно да му договорим – ово јесте корак у правцу одвајања, али да ли ће доћи до тога или до некакве асиметричне федерације – није лако предвидети. Покушао сам да његову зебњу због које размишља да се пресели „из Војводине у Србију“ (и у језичкој сфери је то постала реалност) ублажим флоскулама владајуће већине да то није ништа страшно и противуставно, но, он је правник, па није прогутао медијске приче за малу децу. Заиста, много је оних који осећају да им се држава распада и да су немоћни да ишта ураде по овом питању. Утисак је да је Београд продао Војводину или барем предао без озбиљне борбе, а подсетимо политичаре владајуће колаиције да су за њено ослобођење пре девет деценија, многи наши преци дали животе.

Но, да се вратимо још у даљу прошлост. Кад су Римљани пре два миленијума освајали земље Блиског Истока, па су наишли на један непокорни и бунџијски народ јеврејски, они су, да би сломили његов отпор, осим војно уништили и његов Храм, а земљу назвали именом њихових вековних непријатеља Филистејаца – Палестином. Стога, „Мирдита Срби“ није толико провокације једног Словенца, већ прилично искрена и директна порука Србима шта их чека и шта морају да одраде да би добили статус „вечитог кандидата за улазак у ЕУ“. То значи за почетак прихватање независног Косова и федералне Војводине, па после тога долазе на ред Рашка, „прешевска Долина“ или „Нишки регион“... Ово је пре једну деценију изгледало као теорија завере, пре пар година као претеривање, а сада би мало ко дао убедљиве аргументе против. Србија је на коленима и њена политичка елита, пре свега, владајућа коалицији то игнорише и покушава да нас убеди да је све у реду, као када човеку који се буди из наркозе не говоре одмах да су му ампутирали ногу.

Председник  Тадић је без обзира на притиске који су долазили са стране или од стране „мангупа из домаћих редова“ одговоран за изгласавање Статута и на тај начин за опасно и дугорично угрожавање целовитости и стабилности државе. Прихватањем федерализације Србије се покреће спирала слабљења и растакања земље. Ово је његов Рубикон који је очигледно одлучио да пређе и после кога више нема назад. После Статута Војводине, али и после његове примене у коју ће бити уложено много ресурса биће јасно да је он Борис без Земље, а ми, заједно са њим, становници државе која одумире. Ништа неће бити исто. Мирдита Председниче, Министри и Посланици – мислите о томе.