Готово је трагично колико наш народ мало зна о  животу, историји и тежњама својих предака. Нарочито је то данас случај са младима; али и они који чине средњу генерацију остали су без правих сазнања – захваљујући и томе што је образовни систем током поратних деценија био у  функцији дневне политике и једино признате (и дозвољиве) комунистичке идеологије

По завршетку  првог светског рата, потпуно демократски, вољом народа, области које су чиниле тадашњу «Војводину» , донели су истроријску одлуку о присаједињењу својој матици Краљевини Србији. Народни представници Срема ову одлуку су донели 24. 11. 1918 године у Руми, а Велика Народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена из Баната, Бачке и Барање 25.11.1918. године у Новом Саду. После завршеног чина присаједињења својој матици Србији, остварен је циљ вишевековне борбе нашег народа уз проливање много крви. Ове одлуке наведених регија никада званично, вољом народа, нису укинуте, те према томе и са становишта правде и права и данас су пуноважне и морају се поштовати све док се демократском вољом народа свих грађана Србије о статусу наведених регија, евентуално не донесе друга одлука. Таква «Војводина» нашла се потом, у новој држави Југославији, највећим делом у административном саставу Дунавске бановине. Током другог светског рата «Војводина» је поново била раскомадана – Банат је стављен под немачку, а Бачка са Барањом под мађарску управу, док је Срем постао део (усташке) Независне државе Хрватске. На свим деловима те територије дошло је до незапамћеног терора, поготово у односу на српски живаљ. У Срему је извршен геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Поред физичког уништавања вршено је и покрштавање у католичку веру. У Бачкој су мађарски нацисти – фашисти поред стрељања бацали Србе под лед на Дунаву и Тиси. Убијани су и протерани сви добровољци у српској војсци за време првог светског рата, а које је краљ Александар населио у Бачку, Косово и Метохију.

Парадоксално, по окончању рата, тај се терор на својеврстан начин наставио, при чему је националном и верском био придодат и идеолошки терор. Настала је данашња АП «Војводина» (с искључењем Барање и западног Срема, које су, самовласно, нови комунистички властодршци припојили Хрватској); у тако насталој творевини дат је статус аутономне покрајине, а заправо државе у држави, како би се «република Србија» у још већој мери, изнутра разјединила. Јожек је отсекао крила Србији, на северу оформљује АП Војводину, а на југу Косово и Метохију. Забранио је повратак прогнаним Србима са Косова и Метохије за време рата, а извршио је насељавање албанског становништва из Албаније – последице су трагичне. Поред ових злочина, Јожек је извршио мобилизацију само у Србији, голобраде Србијанце упутио је на стратиште – Сремски фронт, где је без потребе изгинуло неколико десетина хиљада Србијанаца. Јожек није извршио мобилизацију у Хрватској, него је проширио њену територију прикључивши Истру са острвима која су била под италијанском управом. Придодао је Хрватској делове који су припадали Србији. Ношен мржњом према

Србији, Јожек је починио злочин против човечности (ово је друга тема, на основу чињеница наведено ће се и доказати). Притисак је био страховит: српски живаљ се ( са Косова и Метохије) све више исељавао у централну Србију, што је донекле случај и са Босном и Херцеговином (где су, према попису од 1961. Срби још увек чинили већинско становништво).

Последице Јожековог чињења су ужасне за нашу државу и грађане. Централна Србија, у том наопаком Јожековом административном систему, нашла се под својеврсном протекторатом двеју својих покрајина. С друге стране, «Војводина» није чак ни економски напредовала (са првог, у предратној, у новој Југославији је по економској снази пала на четврто место). Главни виљ војвођанских властодржаца, у тежњи за потпуном влашћу, било је што веће дистанцирање од централне Србије – што потврђује и слом «либерала» чији је «источни грех», поред «идеолошког скретања», био оличен у тежњи за што приснијим везама са централном Србијом. За све то време свесно је стварана «војвођанска олигархија», са огромним привилегијама и апсолутном влашћу (наравно, уколико је чинила послушни полугу Брозове власти). Повремено је та тежња била пригушивана, али никада није престала да буде квазиполитичка амбиција; и тако, и данас видимо како се поново размахује, следећи популистичке крилатице утемељене на наводној експлоатацији Војводине од стране Србије (чији је иначе, неотуђиви, део).

За све  што се код нас сада догађа, одговорност  сноси квазидемократска власт, јер  је у Устав унела само АП Војводину и АП Косово и Метохију. Шта је са осталим регијама? Ако су по Уставу сви грађани равноправни онда морају бити и регије. Зашто се до сада није извршила административна регионализација Србије, напр. на бановине. Актуелна власт није прекинула континуитет Јожекове политике, напротив, она се враћа на бивше административно-политичко устројство, и припрема услове за одвајање Војводине од Србије. Јужну покрајину су светски моћници отели силом, а Србију хоће да ставе под протекторат и тада да издвоје тзв. АП Војводину од Србије. Ово је сваком мисаоном човеку јасно.

Данашњи парадокс у томе је што су некадашњи  аутономисти (или њихови политички  наследници) знатно еволуирали; више не захтевају само политичку, економску  и културну аутономију. Већ потпуно одвајање од Србије, стварање посебне «републике», са свим обележјима и прерогативима самосталне држане (па, чак, и прете «интернационализацијом» својих захтева). Не, не чине они то у циљу неопходне и оправдане децентрализације политичко-административног система, регионалног уређења државе, већ у име нове централизације, при чему би, грубо речено, Београд требало да буде замењен Новим Садом, са политички и друштево регресивном мањином (оличеном у локалним странкама) као апсолутним носиоцем власти (или носиоцем апсолутне власти). У једној изјави за телевизију изволео да се изрази и сам Јожеф Каса: ДОС, каже он, представља само инструмент за постизање, (за њих), много вишег циља – издвајање Војводине из целине Србије. Другим речима, за њих је ДОС требало да буде само политички тројански коњ.: краћи пут за остваривање идеје сепаратизма.

Прву  кризу унутар ДОС-а изазвале су управо локалне војвођанске странке, настојећи, као некад у старо, брозовско  доба, њихов узор-претходници, да диктирају  услове. Дакако, самима по себи, њима то не било могуће без непромишљене подршке (утемељене на погрешним проценама, међусобној сурењивости, парцијалним политичким интересима и сл.) појединих «београдских» центара моћи. То је обешењаку Чанку** и осталима омогућило да преузму покрајинску скупштину и владу, уз све агресивнији наступ, посебно према Демократској странци Србије, у чијој идеји регионализације и национално-демократској платформи виде по себе главну опасност. Лажно се представљајући као глас читаве Војводине – док, заправо,  изражавају само расположење њеног мањинског, лову у мутном, или,  тачније, лову на привилегије што их доноси власт склоног дела – оне се не либе да, заклоњене прозирним популистичким паролама, раде против интереса властитог народа.

Постојећа власт чини још гору грешку од Слободана Милошевића. Бројне проблеме не решава ефикасно, све више компликује и погоршава стање у држави.

А обећане  реформе? Па, оне све више личе на заморчад оних чије је главно гесло: да, промене, али такве које ће, што  је више могуће, државне ствари оставити неизмењеним.

Србији  је потребан мир, рад, ред, дисциплина, и политичка стабилност, како би могла брже и одлучније да дође до тако жељно очекиваног бољег живота грађана. Позивање на Устав и Уставни  суд још више ће компликовати стање у друштву, јер Уставни суд није у пуном саставу и неће моћи да да очекиване одговоре. Постоји релативно брзо и добро решење и то: да се одмах повуче из процедуре све што се односи на Војводину, учини дискониутитет са Брозовим политичким и регионалним устројством Србије, извршити брзу и лаку промену Устава и да се тиме реализује равноправност свих регија у Уставу. Можда би било дорбо решење да се успостави регионално-административно устројство оснивањем бановина (Савска, Дунавска, Моравска, Дринска, Нишка и АП Косово и Метиохија – са суштинском аутономијом). Овакво решење би, вероватно, подржала и међународна заједница. Стање у држави које стварају сепаратисти «што горе то боље», недопустиво је.
 

** Грађани могу имати детаљније информације о Ненаду Чанку ако прочитају интервју академика Василија Крестића, дат за новине Сведок, 04.12.2001. године. Наслов интервјуа: «Чанак има кратко памћење и плитку памет, али је зато добар фалсификатор историје».

 Мирослав Алимпић,
 професор Универзитета у Новом  Саду и члан  ASAE-SAD