Уставни Суд Србије данас је и званично на свом сајту објавио образложење своје недавно донете одлуке о неуставности појединих одредби Статута Војводине, на основу иницијативе ДСС и НС поднете пре нешто више од две године. На 139 страница детаљног објашњења УСС је потврдио да је за више од две трећине одредби Статута утврђено да у целини или делимично нису сагласне с Уставом.

Уставни суд је при томе нагласио да је у спроведеном поступку испитивао уставност само оних одредаба Статута које су оспорене поднетим предлогом и иницијативама, мада је кроз њихову оцену приметио да се и у односу на неке неоспорене одредбе могу поставити спорна уставноправна питања.

Сагласно члану 168, став 3 Устава, даном објављивања ове одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ престале су да важе одредбе Статута Аутономне Шокрајине Војводине за које је утврђено да нису у сагласности с Уставом.

Међутим, функција Уставног суда да штити уставност и законитост, по схватању самог Суда, значи, с једне стране, обавезу да се из правног поретка уклоне општи акти који нису у сагласности с Уставом, али, с друге, и обавезу да одлуке Уставног суда допринесу хармонизацији правног поретка у целини, што, у конкретном случају значи обезбеђивање да АП Војводина остварује свој Уставом утврђени положај и врши Уставом утврђене надлежности на начин који је сагласан с важећим Уставом. Уважавајући чињеницу да објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ престају да важе одредбе Статута за које је утврђено да нису у сагласности с Уставом, Уставни суд сматра да се ни на који начин не сме довести у питање функционисање АП Војводине и тиме остваривање права грађана на покрајинску аутономију, а што би било последица правне празнине која би настала након престанка важења тих одредаба. Управо из тих разлога, Уставни суд је сматрао да је, у конкретном случају, више него оправдано искористити могућност прописану чланом 58, став 4 Закона о Уставном суду, и донео решење којим је одложио објављивање одлуке о утврђеној неуставности наведених одредаба Статута за максимални Законом прописани рок од шест месеци, да би у том року Скупштина АП Војводине, као доносилац Статута, и Народна скупштина, као орган који даје претходну сагласност на Статут, усагласиле Статут с Уставом. На тај начин обезбеђује се несметано функционисање АП Војводине, пошто до истека рока на који је одложено објављивање одлуке Уставног суда, Статут АП Војводине у целини остаје на снази и наставља да се примењује, резиме је одлуке УСС.

Како се наводи у детаљном образложењу УСС, Статут Аутономне Покрајине Војводине не може имати карактер конститутивног акта, без обзира на Уставом утврђено право аутономне покрајине на самостално уређивање сопствених органа. Пре преласка на анализу тог спорног питања, Уставни суд примећује да би се из самог правно-техничког обликовања Статута Аутономне Покрајине Војводине могло закључити да је тај акт управо конципиран као конститутивни акт Аутономне Покрајине Војводине јер већ на први поглед, својом структуром и систематиком умногоме подсећа на Устав Републике Србије тиме што готово доследно прати структуру и систематику Устава.

Међу ретким изузецима у упоредној уставноправној пракси да статути аутономних јединица садрже преамбулу су поједине покрајине у Шпанији, међу којима је и Каталонија

С друге стране, приметно је да одређене одредбе Статута, посебно оне означене као „Основне одредбе“ и „Остваривање људских и мањинских права“ представљају дословно или „интерпретирано“ преузимање уставних норми. У том смислу се поставља питање да ли је такав приступ доносиоца Статута сагласан с Уставом, упозорава Уставни суд.

УСС констатује да одређивање појма АП Војводине не може бити предмет статутарног уређивања, пошто је само држава власна да одреди своје унутрашње државно уређење и да, у оквиру тога, само централна власт може дефинисати облике своје политичко-територијалне и функционалне децентрализације, а што је и учињено одредбом члана 182, став 1 Устава којом је одређен (дефинисан) појам аутономне покрајине. У том смислу, својеврсна „симулација“ члана 1 Устава, садржана у оспореним одредбама члана 1, ст. 1 и 2 Статута, не може бити предмет уређивања Статута, посебно када се, као у овом случају, без упућивања на Устав, појам АП Војводине дефинише различито од онога како је дефинисан Уставом. Наиме, оспорена одредба става 1 члана 1 Статута недвосмислено имплицира да је Војводина аутономна покрајина грађанки и грађана који у њој живе, а не аутономна покрајина Републике Србије (дакле свих грађана Србије), из чега би следило да је реч о „креацији“ самих грађана Војводине, а не Устава Републике Србије, што је, по оцени Уставног суда, уставноправно неприхватљиво са становишта уставног одређења аутономне покрајине из члана 182, став 1 Устава. УСС истиче да несагласност оспорене одредбе Статута с Уставом није отклоњена додавањем одреднице „у саставу Републике Србије“ (став 1 члана 1 Статута ин фине). Штавише, Суд наглашава да аутономне покрајине нису „у саставу“ Републике Србије, већ су део Републике Србије, као облик децентрализације заснован на политичко-територијалном принципу, што је квалитативно различито.

Одредбом члана 180, став 1 Устава последично је опредељен и међусобни однос скупштине аутономне покрајине и њеног извршног органа. УСС оспорио је и само име Владе Вопјводине и њене надлежности.  Скупштина, која је највиши орган, констатује УСС, може се распустити само на основу сопствене воље, на основу сопствене одлуке (такозвано „самораспуштање“ скупштине), из чега следи да је уставноправно неодрживо прописати да било који орган може имати право да тражи од скупштине да се „самораспусти“, при чему скупштина такав захтев не може ни да одбије, већ, уколико га не прихвата, мора и може, на прописани начин, једино да „докаже“ да постоји неопходност да се самораспуштање одложи, и то прибављајући мишљење од Владе, која такву уставну надлежност нема и која се, сагласно члану 179 и члану 183, став 1 Устава не може ни мешати у уређење органа аутономне покрајине.

Распуштање скупштине на предлог извршног органа неспојиво је с Уставом утврђеним положајем Скупштине АП Војводине као највишег органа у АП Војводини. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, не упуштајући се у детаљније образлагање даљих разлога неуставности оспорених одредаба, утврдио да одредбе члана 43, ст. 1 до 3 Статута нису у сагласности с Уставом.

Анализирајући уставни оквир права аутономне покрајине на уређење сопствених органа, Уставни суд налази да је потребно размотрити и питање назива извршног органа аутономне покрајине, имајући у виду да је овај орган у Статуту АП Војводине означен као „Влада АП Војводине“. Уставни суд је начелно на становишту да право из члана 179, односно 183, став 1 Устава неспорно даје слободу аутономној покрајини да, између осталог, одреди називе својих органа. Међутим, како се, сагласно истим уставним одредбама, право на самоорганизовање у свим својим елементима остварује у складу не само са сопственим статутом већ и с Уставом, то следи да и у погледу назива појединих покрајинских органа мора постојати сагласност с Уставом.

По оцени Уставног суда, следеће спорно питање односи се управо на састав савета националних заједница. Наиме, чланови савета могу бити само посланици који су се изјаснили о својој националној припадности, а по члану 47, став 2 Устава, нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности, што значи да се на тај начин нарушава једно од основних правила да су представници грађана у скупштини једнаки и равноправни у правима и дужностима.

Како стоји у одлуци УШ, Уставом је изричито утврђено да се врсте и висина изворних прихода аутономних покрајина одређују законом и да се законом одређује учешће аутономних покрајина у делу прихода Републике Србије, те да самим тим оспорене одредбе члана 63 Статута нису у сагласности с Уставом Србије.

Светлана Станковић

Драган Миливојевић

Неуставни чланови

Уставни суд утврдио је несагласност са Уставом следећих оспорених одредаба Статута Аутономне покрајине Војводине: одредба члана 1. ст. 1. и 2, члана 3, члана 4,  члана 5,  члана 6, члана 8, члана 9. став 3, - назив изнад члана 10, као и одредбе тог члана у делу који гласи: „главни“, одредбе члана 11. став 3, члана 13, члана 15, члана 16. став 4,  члана 17, члана 20, члана 21. став 1, одредбе члана 22, члана 23,  члана 25, члана 26,  члана 28,  члана 30, одредбе члана 36. став 5, члана 40, члана 43. ст. 1. до 3, одредбе члана 47. став 1, члана 49, чланова 51. до 57, члана 60. ст. 6. и 7,  члана 61. ст. 1. и 6,  члана 63, члана 64. став 6. и одредбе члана 70.

Неуставни су и делови одредби члана 7, члана 27, члана 29, чланова 31, 32, 33, 34, као и члана 44 и члана 48.

Устав одређује територију државе

У односу на оспорени члан 3 Статута, којим се уређује територија АП Војводине, Уставни суд најпре оцењује да питање територије аутономне покрајине не може бити предмет статутарног уређивања јер, сагласно Уставу, аутономна покрајина није овлашћена да својим актом одреди шта чини њену територију, већ је одредбом члана 182, став 4 Устава изричито утврђено да се територија аутономне покрајине и услови под којима се може променити граница између аутономних покрајина, одређују законом. Суд није понављао разлоге неуставности везане за увођење појма „географских области (Бачка, Банат и Срем)“ јер их је дао оцењујући да истоветни став Закона о надлежностима покрајине није у сагласности с Уставом. Суд подсећа на то да је у истој одлуци подробно образложио под којим условима и ограничењима се мора тумачити одредба става 4 члана 4 наведеног закона, која се односи на референдум поводом промене територије АП Војводине, да би та одредба била сагласна с Уставом, а што је питање које се уређује одредбама ст. 3 и 4 оспореног члана 3 Статута. Коначно, Суд истиче и да одредба става 2 члана 3 Статута само на први поглед делује као преузимање друге реченице одредбе става 4 члана 182 Устава, међутим чињеница да у оспореној одредби недостаје не само упућивање на уставну норму већ и упућивање да грађани АП Војводине сагласност за промену територије АП Војводине на референдуму изражавају „у складу са законом“, заправо имплицира да је Статут, а не Устав и закон, онај правни акт којим се установљава тај вид непосредног изражавања воље грађана, а што је уставноправно неутемељено.

(Дневник)