“Чим Борис Тадић говори да овај Статут неће бити потомак Устава из 1974. значи да ће реконструкција бити темељна. Е сад да ли ће она обухватити само речи и параграфе или можда и људе, зависиће од процене Тадића да ли је сада прави тренутак за успостављање хармоније у странци”
   
Долазак 14 председника држава централне Европе у Нови Сад допринео је и вађењу Статута Војводине из нафталина. Јесте да за Војвођане кажу да никуда не журе и да све воле полако али сва годишња доба су се изменила, а нови покрајински Статут није стигао на дневни ред Скупштине Србије. А посредно, Борис Тадић је наговестио да би усвајање Статута могло сачекати још бар један циклус промене свих годишњих доба док се не стекну услови и за конституисање других региона.
Оваквим односом председника Тадића према Статуту, чеду председника извршног већа Војводине Бојана Пајтића до тачке пуцања затегли су се односи између двојице најуспешнијих представника Демократске странке и фактички политички најмоћнијих људи у Републици односно покрајини. Међутим, ближио се самит земаља централне Европе у Новом Саду чији је домаћин био Борис Тадић и знало се да до почетка овог, за Србију изузетно значајног догађаја, мора да буде постигнуто некакво примирје. И, ипак, Тадић и Пајтић су заједно прошетали, за ту прилику специјално испражњеним Новим Садом.
Ипак, јер је само пет дана уочи почетка самита изгледало да компромиса нема. Наиме, Савез војвођанских Мађара је у Суботици славио 15. годишњицу постојања и на рођендану су се појавили Борис Тадић и први пут Томислав Николић, али не и тренутни и дугогодишњи саборци СВМ-а Бојан Пајтић и Ненад Чанак. Чанка су спречиле приватне а Пајтића - баш као и кад је заседао главни одбор ДС-а у Београду – пословне обавезе. Тад је путовао у Брисел, овај пут у Грчку, а кад није присуствовао вечери у част посете потпредседника САД Бајдена, нисмо сазнали објашњење. Ваљда није било места; морао се ту наћи Андре Овенс, кошаркаш који је одиграо двадесетак утакмица за „Звезду”.
Да ће бити све у реду и да не прети опасност од потезања револвера у нашој делегацији могли смо наслутити дан пре почетка самита када је у ДС-у увек добро обавештени „Блиц” донео вест да ће преко лета, ипак, доћи до усвајања Статута Војводине у републичком парламенту. Што је било прилично изненађење и што су поједини медији брзоплето протумачили као победу Бојана Пајтића над Борисом Тадићем. Међутим, два дана после новосадског самита „Блиц” доноси вест да ће Статут заиста да дође на дневни ред у Скупштину Србију али, тек, пошто буде враћен у Скупштину Војводине „на поправку у складу са Уставом Србије”. Према изворима овог дневника из досадашње верзије Статута се брише одредница Војводине као европске регије, мораће да буде преправљена формулација о територији, Војводина неће моћи да Нови Сад назива главним градом, а Извршно веће владом Војводине. Покрајина неће моћи да склапа међународне уговоре, како је то писало у садашњој верзији Статута нити да одређује службени језик на својој територији. Војводини су ипак остали развојна банка и Војвођанска академија наука и то, како се наводи, због личног залагања једног од лидера владајуће коалиције који је сентиментално везан за ту институцију.
Истог дана Борис Тадић изјављује медијима да је децидирано против било каквог успостављања парадржавности Војводине. “Ако неки мисле да је изгласавање Статута Војводине, враћање на Устав из 1974. године – ти се грдно варају. Ја сам одувек био огорчени противник тог Устава и таквог положаја Србије. Био и остао”, рекао је Тадић. А кад смо већ код прегледа штампе ваља приметити да се исте те недеље отварају приче о блиској сарадници Бојана Пајтића у чијем стану је пронађено толико оружја да би се њиме Војводини могли припојити Барања и Тамишки Банат. Истовремено, београдски дневни листови објављују исповест бивше супруге Ненада Чанка која га оптужује за насиље у породици.
На другој страни, скуп војвођанских невладиних организација (међу којима је једна од најрадикалнијих, занимљиво, Друштво новинара Војводине) под кровним именом “Грађанска Војводина” тек нешто пристојније од хушкачких аутономашких сајтова упозорава Бориса Тадића да обустави политичке игре око Војводине и најављују заоштравање ситуације.
Владимир Вулетић, социолог, професор Филозофског факултета у Београду, каже да као што се свака општина бори за што више власти у свом атару тако се и свака територијална јединица бори за што више надлежности и новца. И то је, по његовом мишљењу цела прича око Статута Војводине. “То је игра политичких елита; борба за границу, шта ко контролише. И ако Пајтић столује Војводином наравно да ће настојати да што више прошири своју власт. И то што се сада дешава у ДС-у вероватно би се десило и другим странкама да имају власт у Војводини”, каже Вулетић.
По његовом мишљењу један релаксиранији приступ свему томе био би од користи, јер ако има тензија процеси се само могу погоршати. “Немам разумевање за оне који траже већу аутономију Војводине; тако нити ће се постићи више демократије, нити економски просперитет. Али тек немам разумевања за ове што им то не дају. Јер, стварањем екстремизма и са друге стране ће навести неки пристојан свет да помисли да аутономаши са својим екстремним становиштем не греше много и да онда морају да бирају између два екстрема, два зла – што није добро”, каже Вулетић.
Демократска странка у Војводини се баш и профилисала као партија која кокетира са аутономаштвом, али је уједно и као државотворна и као таква је сасвим добро пролазила у северној покрајини. Војвођанско руководство ДС-а имало је готово потпуну аутономију у односу на централу у Крунској али граница је пређена оног тренутка када је у Скупштини Војводине усвојен Статут. А завршне консултације око текста Статута завршене су, по рецепту из Београда 2004, када је Борис Тадић био у посети Сједињеним Америчким Државама.
Напослетку, Скупштина Војводине је великом већином гласова усвојила Статут, Бојан Пајтић је у свечаном говору славодобитно са помало патоса ускликнуо Добро јутро Војводино, а Скупштини Србије је остало само да удари печат. Али, реакције стручне јавности, опозиције па чак и Цркве изгледа су навели руководство Демократске странке да још једном проанализирају то Пајтићево чедо. И чим Борис Тадић говори да овај Статут неће бити потомак Устава из 1974. значи да он не мисли да је овакав у реду и да ће реконструкција бити темељна. Е сад да ли ће та темељна реконструкција обухватити само речи и параграфе или можда и људе зависиће од процене Тадића да ли је сада прави тренутак за успостављање хармоније у странци. Или је можда арсеналом оружја у стану Пајтићеве саветнице обрачун већ почео?
Следеће питање је да ли ће Бојан Пајтић да пристане да својих руку дело, оно што је војвођански парламент изгласао, да промени. Чак да буде човек који ће иницирати промене онога што је сам смислио. Иштван Пастор, председник Савеза војвођанских Мађара сматра да то није питање субјективне одлуке Бојана Пајтића, већ питање у каквој држави живимо. “Да ли живимо у држави у којој може један парламент нешто да одлучи а да онда дође један човек и каже пуј пике не важи, хајте поново. Небитно да ли је тај човек председник. Ако се то деси то је почетак краја. То је крај приче о озбиљној држави, крај приче о правном поретку, то би била најава да улазимо у време октроизма”, каже Пастор.
Лидер војвођанских Мађара каже за НИН да је на Скупштини Србије да да зелено или црвено светло, а он не верује да ће се то догодити у току лета, како се најављује. “Статут је као тема сада избачена да се још мало замазују зидови и пуне новине и не очекујем да иза свега тога стоји озбиљна намера Демократске странке да заиста усвоји Статут”.
У овом тренутку, није реално очекивати да се Демократска странка јасно одреди, већ ће као права catch all партија наставити са игром: корак напред – корак назад. “Тако се понашају и партије у свету. Игра шаха, освајање поља. Ово ћемо да дамо, ово нећемо. Јер, свака одређеност води у неку врсту екстремизма и смањивање бирачког потенцијала. И верујем да ће се тако понашати и Борис Тадић. Уосталом, ја тако и видим његову политику: за више аутономије али против сецесије”, каже Владимир Вулетић.
При том, Борис Тадић је, показали су то избори у две београдске општине сада добио и озбиљну опозицију и сада ће то његово играње око аутономије морати да буде филигрански прецизно. Поготово, ако буде правио још неколико Војводина.

СИНИША КОВАЧЕВИЋ, ДРАМСКИ ПИСАЦ
Аутономија је аустроугарска рита

“У односу на кога данас ја као Србин из Војводине треба да будем аутономан? У односу на мој језик, моју културу, моју веру, на мог патријарха?”

О ВОЈВОДИНИ И СРБИЈИ: Не постоји однос Војводине са, како кажете остатком Србије. Војводина је интегрални део Србије и у овом тренутку ако као аргумент узимате статистику Војводина је, изузимајући Крушевац и Крагујевац најсрпскији део Србије. У културолошком, цивилизацијском, историјском, националном или било ком другом контексту изузев тог бирократског и административног не постоји Војводина и остатак Србије. Постоји Војводина са неким својим специфичностима које су морфолошке, гастрономске, историјске али једино и само по томе се разликује. Као што постоје разлике између Бачвана, Лалоша и Сремаца. Никада као у овом тренутку Војводина није била српскија. И никада није била склонија да залута.
О АУТОНОМИЈИ: Аутономија Војводине је потпуно непотребна. То је аустроугарска рита која се сада поново, на силу облачи. Аутономија Војводине настаје као одбрана од врло агресивне мађаризације и германизације српског националног бића. У једном усковитланом историјском тренутку Рајачић и Шупљикац су приметили да уколико се тај српски корпус у Војводини не организује и не добије одређене државне и аутономне прерогативе црно му се пише. Тако настаје идеја аутономије Војводине. Да се заштити један мали народ на југу аустроугарске империје. У односу на кога данас ја као Србин из Војводине треба да будем аутономан? У односу на мој језик, на моју културу, на моју веру, на мог патријарха?
Све институције које се данас сматрају аутономашким имају српски префикс. И Матица српска као претеча академије Српске и Српско народно позориште из кога ће касније настати не само Народно позориште у Београду већ и ХНК у Загребу, Осијеку и Ријеци.
Знаменити интелектуалци тог доба са једним респектабилним реномеом унутар те велике империје, па и Европе попут Доситеја Обрадовића, попут Стерије Поповића, Димитрија Давидовића прелазили су у Србију, у Отоманску империју. Ту се нису чули звуци клавира. Постојао је само један клавир да би се на њему секло јареће печење. Али су гледајући у Београд као Јерусалим дошли у такву средину, да ту праве културу, развијају просвету и духовност.
О АУТОНОМАШИМА: То су деца комунизма која су навикла да зимују у Титовим ловиштима, а да летују на Брионима додуше ван сезоне кад Тито није тамо, и да се играју са његовим муфлонима. Ово је сада покушај да се какве–такве бенефиције сачувају. Само то и ништа друго.
ДА ЛИ СЕ ОСЕЋА ВОЈВОЂАНИНОМ: И те како. Не само да сам Војвођанин, него сам и Сремац. Али то је само ужа завичајност. По својим обичајима, менталитету, начину на који славе и тугују разликују се и Чачани и Милановчани, а камоли Србин из Сомбора и Србин из Далматинске Загоре или Србин из Метохије. Али, поред тих разлика постоји нешто што је кохезивни фактор: културна и генетска матрица па ако хоћете и емоционална повезаност. Свих милијарду и 300 милиона Кинеза скупља један кишобран; једнако тако би требало и нас. Тражећи упориште у језику и култури, за оне православне и у вери имамо довољно разлога да као Срби имамо осећај припадности и осећај заједништва.
О СТВАРАЊУ ВОЈВОЂАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА: Војвођански идентитет је којешта. Та ствар је неодржива. Закаснели бољшевички покушај да на начин на који су произвели муслиманску или црногорску нацију сада направи још један мелтинг пот. На војвођанство, као идентитет треба да пристану пре свега Срби. Ја сам убеђен да ниједан Мађар из Чоке, па ако хоћете ниједан Црногорац из Ловћенца неће свој идентитет утопити у војвођанство. Нити треба то да ради. Богатство Војводине је у чињеници што у њој живе и Румуни, и Русини, Вијетнамци су чак живели у Црвенки. Немаца и Јевреја, нажалост више нема у Војводини. Нико нема разлога да у том одоцнелом комунистичком маниру одустаје од своје националне припадности да би формирао један нови интернационалистички модел који ће се звати Војвођанство. Поготово не Срби.
О СТАТУТУ: Тај статут је непотребан. То је шарена лажа која треба да вам скрене пажњу са важнијих проблема, да вам се отима Косово, да вам је као последица једне бандитске капитализације тзв. приватизације 98 одсто народних добара прешло у руке два одсто људи, да се сад прави фантастичан увод у једну добру револуцију лумпен пролетера и беземљаша која ће се догодити ако се нешто радикално не промени. Демократска странка је кренула у том правцу из пусте потребе да по сваку цену сачува власт коју је добила на предизборним лажима и преварама. Да вас подсетим да је Мерцедес био на путу за Прибој, Фијат за Русију преко Крагујевца, да је Европа била на дохват руке са свим својим шенгенима... Наша држава је болесна од менингитиса, а Статутом Војводине се сада цеде митисери.

МЛАДЕН МАРКОВ, ПИСАЦ
Банат је пун старих кровова

“Из полувековних непризнавања вредности овог тла могла се и очекивати реакција. И ето резултата – оснивање Војвођанске академије наука. С правом”

Не узимајући у обзир финесе и замаскирана места која можда постоје а нисам их приметио, немам ништа против Устава Војводине. Пре бих рекао да би требало цела Србија да се реорганизује, територијално. Нећу улазити подробно у економске теме, али знам једино да је Банат пун старих кровова. Све старо 200 година, док је у сваком селу у јужном Банату на продаји најмање 200 празних кућа по цени од 500 до 5.000 евра.
Цела расправа око Устава Војводине, а ја ћу се ограничити на делић који се односи на културу, развила се због многобројних неправди које се од стране бивших комуниста, али истовремено и садашњих тзв. демократа наносе Војводини односно њеним културним установама и њеним заслужним грађанима. Не треба ићи далеко. Сетимо се Црњанског и Кашанина који нису могли проћи кроз иглене уши “Лулета, Геџа, Плавих и Румених”. Црњанском је за улазак у Академију речено да причека мало у “предсобљу својих ученика”. Кашанину је спочитнута сарадња са окупатором. Могло би се навести низ примера неправде према заслужним људима Војводине који су заобиђени србијанским, црногорским и прекодринским мерилима вредности.
Из полувековних непризнавања вредности овог тла могла се и очекивати реакција. И ето резултата – оснивање Војвођанске академије наука. С правом. То је резултат кратковиде оцене, шумадијске оцене колевке српства. Војвођани су понемчени Срби, Пироћанци – Бугараши а Врањанци Фес Турци. Заснивање нове Академије дошло је као последица убиства узора. Неправде нанесене култури Војводине, која се одиста мора сматрати савршеном посебношћу, ето, чиме су исходиле.
И сам лично мислим да су Војвођани у праву. Посебно, немам потребе да навијам за аутономаштво, онако како га многи погрешно дефинишу јер су ми у Београду штампане све књиге. Сматрам се држављанином Србије, а Војвођани ми нису објавили ниједну књигу иако су тематски везане за Војводину. Али, рекао бих да је овај Устав Војводине пре разрачунавање “бивших и садашњих” него неко озбиљно уздизање наших економских, културних и осталих потреба. Довољно сам дуго посматрао смене власти; живео сам у неколико Србија и могу слободно рећи да никад нисам доживео овако бесрамно отимање о власт ради поделе поседа.


Горислав Папић