150-годишњица  Светоандрејске скупштине


         Увод

         Неприметно, готово стидљиво и нечујно, без икаквог свечаног подсећања, лани се навршило 150 година од сазивања чувене Светоандрејске скупштине. Овај изузетно значајан јубилеј је, попут брзог воза, протутњао пред очима збуњене и неприпремљене српске јавности, као да се ради о неком неважном догађају а не о феномену који је поставио камен темељац за развитак демократске уставности и парламентаризма у модерној српској историји. Осим у неколико новинских чланака информативног карактера, о Светоандрејској скупштини готово да није било речи у јавном и академском животу. Није организована ниједна свечана академија од националног значаја: нити у Народној скупштини Србије у којој је по природи ствари то требало учинити, нити у било којој другој високој политичкој или научној установи. Овакво срамно игнорисање, необележавање или још горе заборављање значајних догађаја из богате политичке и правне историје српског народа вечито ће представљати белег на лицу актуелне српске политичке и интелектуалне елите. Стиче се утисак да су Срби с почетка новог миленијума недостојни својих славних предака из ХIX века од којих могу толико тога да науче, а нарочито како се изграђују модерне државне институције. Због будућих српских нараштаја потребно је учинити макар кратко подсећање на тај величанствени догађај од пре 150 година, који је преломио српску уставну повесницу XIX века. То је потребно да би Срби који тек долазе знали какви су били њихови преци и каво је било њихово политичко искуство. Ако је приличан број српских генерација рођених у ХХ веку изгубљен у магли југословенства и титоистичких заблуда, нови српски нараштаји морају од почетка стати на своје ноге како би били спремни за суочавање с новим историјским изазовима. А да би били спремни за то, потребно је да се упознају с драгоценим искуством својих предака. Нема сумње да и Светоандрејска скупштина представља феномен о којем је потребно писати и давати адекватна тумачења. 

   1. Уставобранитељски режим и борбе кнеза и Савета
 

        За време олигархијске владавине уставобранитеља 1842-1858 у Србији је на снази био. твз. Турски устав. Према његовим одредбама врховна власт је била подељена између кнеза и Савета. Ипак, разграничење власти између ова два уставна чиниоца није било прецизно изведено. Устав је по овом питању био препун недоречених и противречних норми. И сами органски закони (као нпр. Закон о Устројству Савета) донети на основу Устава, не само да ове недостатке нису отклонили, него су их и продубили. Тако је функционисање уставног система много више зависило од односа политичких снага оличених у кнезу и Савету, него од уставне и законске реугулативе. Кнез је био овлашћен да бира 17 саветника, и то од људи који су уживали највеће поштовање у народу. Међутим, према Закону о устројству Савета, кнез је могао да изабере само оне људе за саветнике које би му Савет препоручио. Када би једном били изабрани чланови Савета више не би могли да буду опозвани. На тај начин је уставно устројство Србије носило у себи клицу будућих раздора и сукоба између два најважнија уставна чиниоца.

         Како се испоставило, суштина сукоба између кнеза и саветске олигархије била је у томе ко ће контролисати администрацију. То је први пут постало очигледно када се поставило питање ко ће командовати војском јер је кнез желео да војска буде под његовим врховним заповедништвом1. Кнез је себе такође сматрао председником владе и договарао се са Саветом само у законодавној радњи. До средине педесетих година ХIX кнез се изборио за право не само да поставља министре изван Савета, него и да именује његове чланове без претходне сагласности тог тела2. Продубљивању сукоба између кнеза и Савета допринела је и чињеница да је кнез постављао најближе рођаке своје жене и одане пријатеље на висока места у државној хијерархији3. Виђенији људи, међу којима и његови пријатељи, говорили су кнезу Александру да је кренуо погрешним путем, али се он очигледно није могао одупрети захтевима рођака кнегиње Персиде4.

         Борба између кнеза и Савета  достигла је кулминацију септембра 1857. у време откривања тзв. Тенкине завере. Заправо, власти су откриле један покушај убиства кнеза Александра у који су били умешани: Стеван Стевановић-Тенка – председник Савета, Цветко Рајовић – председник Врховног суда, и три саветника, иначе бивша министра: Паун Јанковић, Павле Станишић и Радован Дамјановић5. Циљеви и мотиви завере ипак нису били до краја истражени мада су се неки од завереника, вероватно под утицајем саветских дискусија, плашили да би кнез могао први да удари. Анализирајући овај догађај, Слободан Јовановић је изнео изузетно занимљиву теорију да на овакав начин поступају олигархијске политичке групе: аристократске колегије не дижу буне против тиранина, него га убијају у мраку6. Завереници су проглашени кривим и осуђени на смрт, али се због интервенције Порте кнез Александар уплашио да потипше налог за извршење казне. Због тога је ту казну преиначио у доживотну робију.

         После откривања Тенкине завере постало је очигледно да уставобранитељски режим броји своје последње дане. Непомирљиви сукоби између кнеза и Савета, тачније између дворске камариле Александра Карађорђевића и саветске олигархије онемогућавали су његово функционисање. Било је очигледно да се излаз из кризе није могао постићи компромисом два најважнија уставна чиниоца. Ни Порта као формални носилац суверенитета над Србијом није показала велико интересовање да се уставна криза одлучно разреши7. Зато се излаз тражио изван редовне правно-политичке процедуре. Сазвана је Скупштина као народно представничко тело, да рареши кризу. Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и због тога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову прилику донет је и посебан закон о Народној Скупштини. Њено сазивање било је од далекосежног значаја за развој српске модерне уставности.

   2. Сазивање и рад Светоандрејске скупштине
 

         Први закон о Народној Скупштини, израђен под владом Илије Гарашанина, објављен је 28. октобра 1858. Раније, скупштине су се састајале према обичајима и традицији. Овај Закон се односио само на једну скупштину и прописивао је услове о избору народних преставника како би се спречило да то представничко тело постане обична гунгула предвођена једним човеком. Заправо, овај Закон је усвојен како би се обуздао један од најмоћнијих уставобранитеља - Тома Вучић. Поучен искуством Петровске скупштине од 1848, Савет је законодавном интервенцијом желео да спречи Вучића да доведе своју бунтовну и наоружану гомилу на Скупштину која би извикивала све што би он тражио. Тако је по први пут у уставној историји Србије, донет први законски акт о једном народном преставништву8.

         Скупштина је обухватала укупно 438 посланика. Од њих 378 је имало карактер изабраних посланика, док је осталих 60 посланика ушло у Скупштину по својој функцији (председници судова, окружни начелници, игумани и протојереји)9.

         На Скупштини се појавило више различитих опозиционих група које је спајала само једна иста политичка тежња: обарање кнеза Александра. Међутим, оне су се разилазиле по питању шта чинити наког кнежевог пада.

         Једну групу су сачињавали неприкосновени великаши предвођени капетан Мишом Анастасијевићем, Илијом Гарашанином и Томом Вучићем, који је и даље био харизматична политичка фигура иако му је Закон о Народној Скупштини забранио да у њу уђе. Другу групу су сачињавали уједињени обреновићевци (најважнији међу њима је био Стевча Михаиловић) и либерали10, а трећу лични агенти некадашњег кнеза Милоша11.

         Великаши су намеравали, да после пада кнеза Александра образују једно намесништво које би сазвало Велику скупштину у циљу избора новог кнеза. Због тога су били у сталној вези с Портом у Цариграду како би се омогућило уздизање новог кнеза на престо по њиховом укусу. Великашка група је показала да није била нимало хомогена по овом питању. Вучић, тај рођени бунтовник и револуционар, без правог талента за осмишљавање адекватног политичког програма, сада већ на измаку живота, зацело није имао никакав план шта радити даље после одласка кнеза Карађорђевића. За разлику од њега, Гарашанин је био заинтересован играч о коме се говорило да је имао озбиљну намеру да се закнежи и тако формира трећу династију. Најактивнији међу њима је био капетан Миша, који је – по свему судећи – радио на томе да се за новог кнеза изабере његов зет Ђорђе Карађорђевић. Он је хладно и срачунато уносио разлоге приватне природе у своју политику12. Више трговац него политичар, капетан Миша се у српској политичкој арени борио онако како је најбоље умео – парама. На обарање кнеза Александра Карађорђевића „уложио“ је 80.000 дуката. Ушавши у политику из приватних побуда он је за свој главни политички циљ могао имати само ласкање сопственој сујети. Том скоројевићу који је већ имао за зетове попечитеље и кнежеве рођаке, није требало много па да пожели да постане таст једног кнеза: то је требало да буде круна у његовој каријери јавне личности у тадашњој Србије13.

         Лични агенти бившег кнеза  Милоша су имали за циљ да  придобију Скупштину и грађанство за повратак кнеза Милоша и његове владалачке куће на престо. Реч је о политичарима, који су били искључиво вођени династичким побудама. Све остало их ја веома мало занимало.

        Либерали су се врло брзо показали као најорганизованија политичка група. Најважнији међу њима су били: Владимир Јовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован Илић. Припадали су другој генерацији либерала која се за разлику од либерала прве генерације (Димитрије Матић, Коста Цукић, Љубомир Ненадовић) није ограничавала само на теоријско разматрање идеја слободе и књишко објашњавање политике, него је развила врло снажну и утицајну политичку агитацију, промовишући јединство нацинализма и либерализма. Они су једини израдили план и тактику за држање на Скупштини. Њима је поред обарања кнеза Карађорђевића са престола, било стало да тек сазвана Скупштина изгласа један нов закон о народном представништву, који би му гарантовао права по принципу народне суверености. Либералима је највише стало до тога да Скупштина постане стално тело, бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би вршила законодавну власт14.

         Пошто је за председника изабрала капетан Мишу Анастастијевића а за секретаре либерале Јеврема Грујића15, и Јована Илића, Скупштина је започела рад. Грујић и Илић су настојали да Скупштина одмах изгласа Закон о Народној скупштини. Досадна и дуга дискусија о предлогу овог Закона уносила је нервозу међу посланике, који су били потпуно придобијени за борбу против кнеза. Није мировало ни београдско грађанство, које је опседало скупштинско здање. Скупштина је изненада променила ток свог рада у правцу извођења прверата. Драматично је било 10, 11. и 12. децембра када је Београд постао поприште истинскеке политичке и династичке борбе у којој су учествовали осим пораженог кнеза, још и министри, Савет, Народна Скупштина, војска и београдска чаршија. Скупштина је најпре донела је одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код паше у град. Не чекајући кежев одговор, Скупштина је изабрала Милоша Обреновића за кнеза. То је све изршено онако на јуриш, без дискусије, баш како су то хтели секретари Грујић и Илић. Сама Скупштина, вршила је функцију намесништва до повратка старог-новог кнеза Милоша у Србију. Убрзо је у њој завладао прави метеж, тако да је често личила на обичну разјарену и распуштену гомилу16. Често је падала под један, а час под други утицај. Претило се чак и оружјем. Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је да растера Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана преврата, Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора београдског грађанства. Увидевши да је све изгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз. Уступио је команду над војском министру унутрашњих дела Илији Гарашанину. Одлуке Светоандрејске скупштине засијале су у свом пуном сјају.

         С падом Александра Карађорђевића  престао је и уставобранитељски  режим у Србији. Револуција коју  је 1858. извела саветска уставобранитељска олигархија, окренула се на крају против ње. Од главних политичара те групе једино је Гарашанин преживео. Успешно се снашао и под новом-старом династијом. Савет је у догађајима за време Светоандрејске Скупштине изгубио сав свој престиж. Иако је поразио кнеза, његова победа је била пирова. Једини истински победник у овим догађајима била је институција Народне Скупштине која је захваљујући младим „паризлијама“17 успела, бар на кратко, да преузме врховну власт. Скупштина је задала страховити удар олигархијском Савету који се од њега више није могао опоравити. Тако је са слабим и неауторитативним кнезом отишао и Савет. Према речима Слободана Јовановића, било им је суђено да падну заједно. Александар Карађорђевић је морао да падне јер није био јак владалац кога је ново време тражило, и који је имао да усредсреди власт у својој личности. Уставобранитељи су с друге стране, такође морали да падну, јер се уставобранитељска олигархија коју су представљали није могла помирити с јаким владаоцем. Једна иста политичка катастрофа упропастила је и кнеза Александра и саветску олигархију која се против њега борила18. Сазивање Светоандрејске скупштине имало је ефекат бумеранга за уставобранитеље.

   3. Историјски  значај Светоандрејске скупштине
 

         Након ове краће приповести о сазивању, карактеру, раду и најважнијим одлукама Светоандрејске скупштине, може се запазити да је она имала епохалан значај за правно-политичку повесницу модерне Србије. Захваљујући младим либералима и њиховим идејама Народна скупштина је, макар на кратко, била уздигнута на ранг органа врховне власти, потчињавајући себи све друге уставне чиниоце: кнеза, Савет, попечитеље, па и војску. Имајући у виду њен делимично изборни карактер, млади српски либерали су је прогласили за носиоца народне суверености, коме припада право да одреди главни правац даљег државног развоја младе српске државе. Иако је и сама била веома крхка и лабилна, недовољно консолидована и лако подложна утицајима бројних скупштинских демагога, може се рећи да је Скупштина за тих неколико дана преврата била на висини задатка. Успела је да донесе одлуке о смени на српском престолу па и о паду комплетног уставобранитељског режима, које су на концу биле потврђене, а познато је да овакве одлуке могу доносити само истински носиоци суверености. Војска је додуше, покушала да оспори Скупштини карактер органа врховне власти и право да доноси акте о смени кнеза и режима, али је њен покушај био узалудан. У том сукобу између народног представништва с ограниченим изборним легитимитетом и оружане силе, народно представништво је изашло као победник. За ову победу има да захвали и окупљеном београдском грађанству, које му је пружило подршку у кључном моменту, обезбеђујући њеним одлукама додатни легитимитет. Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти у Србији излазећи из оквира важећег поретка, војска се повукла не желећи додатно да компликује политичку ситуацију: признала је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Тако је Светоандрејска скупштина ударила темеље за парламентарни систем власти, око чега су се водиле жестоке политичке и уставне борбе у Србији, посебно у периоду 1881-1903. Иако након сазивања Светоандрејске скупштине, она сама није успела да се устали и наметне као највиши орган власти, њен значај је изузетан, пошто је успела да се у народној свести представи њен најважнији представник. Краткотрајне друге владе кнеза Милоша 1858-1860 и кнеза Михаила 1860-1868, успеле су да је за кратко потисну на маргине политичког живота, али већ после Намесничког режима 1868-1872, стицања независности Србије 1878. и организовања првих политичких странака 1881, она поново долази у жижу политичког интересовања као примарни уставни чинилац. Овакав уставни и политички развој је био директна последица политичког ангажмана српских либерала, сазивања Светоандрејске скупштине и примене њених одлука. Светоандрејска скупштина је заправо утабала пут развоја демократске уставности у Србији у облику парламентарног система власти. У тој чињеници и лежи њен историјски значај. Због свега овога, данашња Србија је морала с много више пијетета да се подсети на тај догађај. Народна скупштина Србије је морала да бар једну своју седницу посвети том феномену. Национална историја се мора респектовати. Демократске државе то чине с посебним поносом. Као земља у посткомунистичкој транзицији Србија има већу обавезу да се сећа свих важних догађаја, који су утицали на њен демократски развој. То је потребно не само да би одала почаст својим прецима и да би нама показала шта би требало учинити, него и због будућих српских генерација. Србија је проћердала читав ХХ век, изгубљена у идеологијама југословенства и комунизма, премда је у њега закорачила као демократска држава са јасно заокруженим институцијама, стабилним правним поретком и скоро формираним културним обрасцем. Крајње је време да се за Србе који долазе припреми нова политичка и културна платформа. Подсећање на 150-годишњицу Светоандрејске скупштине био би значајан корак у том правцу.