Трибина је организована након пројекције документарног филма “Нису ћутали”
Социолошкиња Јања Беч Нојман оценила је да је режим из деведесетих година прошлог века у Србији био “геноцидни режим”.
“То је био геноцидни режим, који је преко терора владао и манипулисао људима преко страха, преко најдубљих страхова. Ми смо сви индиректне жртве геноцида управо због тог страха кога се јако тешко ослобађамо”, казала је Беч Нојман на трибини у Новом Саду.
Додала је да су постгеноцидна друштва она друштва која су имала искуство геноцида и навела да Србија има то искуство, што доказује и пет правоснажних пресуда Хашког трибунала.
“Друштва која су толико промењена терором и владавином страха више нису она иста друштва каква су била пре и ми више нисмо они исти људи”, казала је Беч Нојман.
Књижевник Ласло Вегел рекао је да је у деведесетим годинама упознао много сјајних младих људи, који су бистро и консеквентно размишљали.
“Ја сам мислио да ми имамо богатство људи, али после 2000. године они више нису били присутни у нашој јавности. Неко их је елиминисао, не знам ни ко ни како, али отерали су их. Ударно место у медијима и данас заузимају исти они који су и деведесетих били на ударним местима”, оценио је Вегел.
Нису цуталиТрибина је организована након пројекције документарног филма “Нису ћутали”, који говори о антиратном покрету у Војводини из деведесетих година прошлог века.
Филм је снимљен у оквиру пројекта “Живети заједно”, који су реализовали Независно друштво новинара Војводине и удружење БХ новинари, у копродукцији са Радиотелевизијом Војводине.
Пројекат је подржала Европска унија из фонда “Јачање медијских слобода у Србији”. Подршку пројекту пружили су и Министарство културе и информисања Србије и немачки Форум ЗФД.
Дедић: Убијање деце је злочин над злочинима
Документарни филм о Душану Радуловићу и његовој жени Терезији који су током рата спасли сигурне смрти неколико хрватских породица вечерас је имао своју промоцију у Приједору. Након емитовања филма, дискусија између публике и аутора и протагониста филма трајала је пуна два сата током које је закључено да су овакви филмови неопходни како би људи могли да поделе своја искуства из рата и допринесу решавању прошлости.
Аутока филма Мирха Дедић рекла је да је било јако емотивно током снимања филма јер је реч углавном о погибији деце, што је највећи злочин над злочинима.
Психолог Срђан Пухало је рекао да је у публици вечерас било мало младих “јер политичари и даље теже да рат прикажу црно-бело, односно да је само једна држава била злочинац, а друга жртва”.
“Политичарима одговара нетрпељивост међу народима јер тако одржавају страх према другом и другачијем, Они тако избегавају и одговорност”, рекао је Пухало.
Сви саговорници су се сложили да су овакви филмови треба да се пуштају на јавним сервисима у ударним терминима и у школама, како би међу младима подстакли расправу и дијалог, јер више нама времена и треба решавати прошлост да би могла да се гради будућност.
Посетиоци су рекли да су имали жељу да виде позитивне примере из рата и након пројекције пренесу своја искуства, јер тренутно немају другу прилику за то.
Филм “Комшије” део је серијала “Живети заједно”, који говори о помирењу и обнови међуетничког поверења у Србији и Босни и Херцеговини.
Први пут након 22 године, Драган Ивељић је на истом тавану, одакле је као деветогодишњак гледао убиства комшија, јавно испричао све што је видио тог кобног дана у Рашљанима и Бришеву.
То је, каже, прича о злочину, али и прије свега о човеку, Душану Радуловићу и његовој жени Терезији, на чијем је тавану Драган пронашао спас од сигурне смрти, заједно са тада петнаестогодишњом сестром и родитељима. Осим њих, на тавану куће Душана Радуловића три дана крило се још неколико хрватских породица.
Филм говори и о страдању деце у Приједору, где је током рата у БиХ пред очима родитеља стрељано 102 детета, а најмлађе је имало тек годину дана.
Документарни филмова из серијала “Живети заједно” говоре о позитивним причама и грађанској храбрости из ратног и поратног периода на подручју бивше Југославије. Документарци говоре о људима, који су се издигли изнад мноштва негативних појава, насиља и ратних злочина, који су конкретним делима помогли онима “с друге стране”.
У првом плану филмова су људи који су остали хумани и у најтежим временима, истински хероји који властитим примером и животом сведоче могућност сусрета, а не сукоба, као и могућност јачања поверења и процеса помирења у регионалним оквирима, без релативизирања или ублажавања одговорности за оно што се догодило.
Документарни филмови реализовани су у сарадњи удружења “БХ новинари” и Независног друштва новинара Војводине у коопропдукцији са Радио-телевизијом Војводине, а под покровитељством ЕУ медијског фонда “Јачање медијске слободе у Србији” и Министарства културе и информисања Републике Србије.
(Аутономија/РТВ)
Апр 17 2015
